Нека ми читалац опрости за оптимизам: режим је у чуду и не сналази се. Од 2012. наовамо увек је имао јасну мету на другој страни линије политичког фронта и непогрешиво ју је погађао из свих својих медијских и институционалних „оруђа и оружја“. Али, за само пар недеља, од средине октобра наовамо, потенцијалне мете су се намножиле, а опозиционе формације на фронту развиле и рашириле тако да режим више не зна где све тачно треба да удари и са колико снаге. Лако је било док је Ђилас (као ноторни „жути“) био синоним за једну опозициону колону и једног општег непријатеља. Сада смо добили три опозиционе формације против режима. Једној су окосница Двери. Друга се формирала око ССП-а и Народне странке. Трећа се гради на потезу између Не давимо Београд и Заједно за Србију.
Нема ниједног заједничког именитеља за ове три формације да послужи као мета режиму. Ако се не буду нападале међу собом, барем не више од онога колико је потребно да између себе повуку јасне разлике, режим ће имати озбиљан проблем како да их (медијски) туче у кампањи. Ако их буде тукао пођеднако, то ће бити једна компликована политичка порука. Довољно компликована да не добаци далеко. Да ствар по власт буде гора, добили смо и уверљиве нестраначке и (у врло уском смислу речи) неполитичке актере у борби против режима. Око несрећних Вијетнамаца (то јест Линглонга) те Рио Тинта подигле су се брзо и ефикасно организације активиста без икаквих изборних амбиција. Оне сада увелико троше ресурсе режима за (непријатељску) кампању.
Све што се до пре пар месеци рачунало као мањкавост протагониста опозиције, сада је постало њихова врлина. Замерало се опозицији да не може да се уједини; да није у стању да мобилише и поведе у протест житеља Србије; да нема довољно снаге да уздрма режим. Сада видимо – добро је што се опозиција није ујединила. Добро је што није узела на себе да уместо житеља Србије артикулише разлоге за протесте и води их. Коначно, није опозиција та која треба да покаже снагу: снагу морају да демонстрирају сами житељи Србије, јер је једино против њих режим немоћан.
Опозиција формацијски постављена у три колоне за режим је много захтевнији политички противник на изборима. СНС је, рецимо то тако, омнибус странка. Ту има најразличитијег идеолошког и политичког смећа. Без јасног програма и без јасне позиције на политичком спектру, та странка се држи само око голих, себичних интереса својих чланова. Таква каква је, клијентелистичка дакле, у кампање је досад ишла увек против некога а никада за нешто. Док год је противника било лако идентификовати, њене негативне кампање биле су ефикасне. Али, опозиција се сада поделила тако да заузме све три главне позиције на политичком спектру (и десно, и лево, и центар). Питање је са које ће позиције на такав опозициони изазов сада бити у стању да одговори СНС а да се тај одговор не распадне у парампарчад.
Уз то, свака од ових колона сигурно је у стању да на свим нивоима избора пребаци цензус, па за њих неће бити залуд датих гласова. Остаје да се види где ће се денути преостали опозициони протагонисти. То је међутим важније питање за њих, него за бираче, пошто је извесно да су им капацитети што се тиче задобијања подршке на изборима занемарљиви. Што би онда морало да води ка томе да се придруже једној од три већ формиране колоне, а то ће само додатно снажити већ успостављене формације.
Што се тиче тражења разлога за протесте: до сада је то, када би ти разлози стизали из опозиције, изгледало наметнуто и калкулантски. Не нужно заслугом саме опозиције. То је напросто тако – странкама се увек може приписати да се боре за власт. Што оне наравно и треба да чине јер зато постоје. Али, то је код нас постао проказани циљ, па се лако може злоупотребити тако да се сваки (страначки) протест дисквалификује. Против Рио Тинта житељи Мачве, а сада и читаве Србије устали су спонтано и са јаким егзистенцијалним разлозима. То се напросто не може дисквалификовати никаквим скривеним мотивима. Када се брани голи живот, то значи да више нема шта да се крије нити има простора за калкулације. Посао странака је да ове протесте подрже, али не и да им стану на чело. Нешто морају да ураде и сами житељи Србије.
При том, када се обрачунава са демонстрантима, режим улази у сукоб са самим народом, а не са проказаним политичким странкама. У једној таквој кампањи режим напросто не може направити добар потез. Већ се сада јасно види: режим за кога су сви други претенденти на власт били пуки издајници, у борби против народа све више се разоткрива као издајнички. Опозиционе странке могу све то мирно да посматрају – то је чиста политичка добит, јер с њих скида издајничку стигму, а да оне при том не морају да се бусају у своје патриотске груди, што увек изгледа помало сумњиво.
Када су му снаге развучене дуж линије фронта и када се покаже да фронт у ствари није само један изборни/страначки него се линија борбе повукла и између власти и самих житеља Србије, режиму, то јест СНС-у остаје још само да се узда у голу силу и изборну крађу. Странке немају капацитет да на ту силу одговоре. На то морају одговорити управо грађани Србије онда када странке изађу с јасним доказима о изборној крађи. Тако да прошле и будуће протесте можемо видети и као набацивање грађанских мишића. Што житељи Србије буду одлучнији и бројнији у текућим протестима, то ће режим имати мањи простор да краде на изборима. Странке могу контролисати изборе, али без грађана Србије не могу заштитити њихове гласове.
Све у свему, Вучић се преиграо. С два идиотска закона и самоубилачким аранжманом с Рио Тинтом, из темеља је преокренуо ствари у Србији и све што су до сада биле слабости опозиције а његова снага (читај: гола сила) претворио је у врлине опозиције и своје мане. Наравно, он до избора још има времена да законе повуче, да прекине договоре с Рио Тинтом, да присили Линглонг да вијетнамске раднике третира као људска бића. На располагању има и неке друге опције, попут, рецимо, потпиривања сукоба у суседним земљама (БиХ, Црна Гора). Али, шта год да уради (или не уради), он већ сада мора знати да је АБ.
Дејан Илић