Народ и његов језик су једно
Кварење, албанизација, асимилација, затирање српског језика на КиМ захтева будну бригу свих задужених и одговорних чинилаца
Полазећи од чињенице да је језик идентитетска категорија и од актуелне информације да данас, у времену нашем, у време епидемије вируса корона, готово свaкодневно у свету нестане по један језик, позабавићемо се српским језиком и његовом употребом и кварењем на Косову и Метохији. Мало је познато да су врсни научни истраживачи, а и они нешто мање познати радили и раде на истраживању ове тематике. Питање је колико је тога ишло у јавност и колико се и како медији баве овом темом. А важно је напоменути да истраживаче српског језика на Косову и Метохији прате сваковрсни проблеми, а посебно они који су скопчани са обиласком терена, рецимо у Ораховцу, Косовском поморављу , да проверавају како у том делу Срби говоре јер није лако залазити у ту средину услед неповерења у добру намеру истраживача. -Брига о матерњем језику јесте истовремено брига о нама, о нашем имену и иден титету јер су народ и његов језик једно. Ко заметне или замени матрњи језик остао је без природног почетка, каже др Миро Вуксановић, српски књижевник и академик.
Кварење иза паравана заштите
Српски језик се на Косову и Метохији од ратне 1999. године наовамо суочио са теретом који је неупоредиво већи од терета који носе многи савремени језици у свету. Опште стање и положај српског језика на Косову и Метохији је много горе у односу на претходне године. Уколико се нешто не промени на боље, сматрају научни истраживачи, остаје само да се бележе видови кварења језичких права словенске популације као и „неподношљиве размере изопачавања српског језика“ што се у судству најдиректније рефлектује на обесправљеност његових корисника. Кварење и потискивање српскога језика се одвија иза разних комисија за праћење језичких права које заправо само служе као параван за спровођење осмишљене стратегије погубне по српски језик. А како у тим комисијама има и Срба искривљен српски језик „пласираће сами Срби“. Притом ће Срби слабог знања усвојити такав српски језик као исправан и ето „легалне“ албанизације српског језика.
У неким срединама на Косову и Метохији, управо као што је у Ораховцу, језик Срба је био прилично рогобатан и пре рата 1999. године јер је у тој средини дошло до језичке асимилације. Према мишљењу познавалаца прилика у овом крају та је асимилација једним делом последица чињенице да су у Ораховцу још пре рата 1999. и из старијих времена постојала кумства између Срба и Албанаца, али на штету једног језика, српског. Кварење, албанизација, асимилација, затирање српског језика на Косову и Метохији захтева будну бригу свих задужених и одговорних чинилаца.
У вези истраживања и бележења положаја и стања српског језика на Косову и Метохији важна је и једна чињеница и битна н апомена Др Митре Рељић, пензионисаног ванредног професора на Катедри за руски језик и књижевност Филозофског факултета Универзитета у Косовској Митровици , која се помно бавила и научним истраживањем српског језика на Косову и Метохији и која каже:
-Поједини активисти из Београда и других градова, одушевљени сарадњом са Унивеврзитетом у Приштини на албанском језику и гостопримством домаћина, пажљиво заобилазе прогнани део Универзитета, верујући да „екстремисти“ у Косовској Митровици, за разлику од новостечених албанских пријатеља, нису способни ни да схвате значај њихових „едукативних“ напора. А зачудили би се млади Београђани, Новосађани, Нишлије и други колико је код косметских Срба, упркос свему, мало мржње, као што је мало и непристојног смеха, па мање и псовке у односу на друге делове наше земље, мање страха, зато више стида, поготово стида од могућег греха. Намучени Косовац, за разлику од модерних подучитеља мултикултурализму и вештини суседовања са друг им и другачијим, просто не прихвата две крупне заблуде: да се хуман однос према другом може научити за округлим столом, преко ноћи и по наруџбини те да прихавтање другог нужно подразумева мањи или већи отклон од свог- своје традиције, културе и језика.
Незнање квари језик
Професор др Голуб Јашовић каже да незнање квари језик. – И добри студенти излазе са оскудним језичким знањем и културом. Ћирилица је избачена из званичних докумената, институција, медија. Људи који уписују докторске студије не могу да одговоре ни на питања из тестова за основце који уписују средњу школу. А српски језик је до зла Бога лош, и када је у питању правопис и када је у питању фонетика, морфологија. Ту раде људи који не само да нису студирали, него којима српски језик није матерњи језик или неко ко нема елементарно образовање. Јер нико на табли у селу Угљару код Kосова Поља не би написао „Српским децама из Угљара“. Друго, ја сам по Kосову записивао натписе на саобраћајним знаковима. Ту има много грешака. Назив скоро сваког села и града на Kосову и Метохији написан је погрешно, упозорава др Јашовић.
Људи просто не знају. Узме се албански назив па га преведу на српски. Затим они не разликују слова Ћ и Џ. – Ево још једног примера, на табли у Подујеву на албанском пише „Подјев“ а онда на српском „Подјево“. Или још гори пример назив „Kисела бања“ на албанском је „Сала баја“ а они на српском напишу „Kисела баја“, наводи професор Јашовић.
Професорка српског језика Учитељског факултета у Призрену са измештеним седиштем у Лепосавићу Универзитета у Приштини др Снежана Башчаревић посебну пажу посвећује кутури говора и правилном и течном српском језику. Због тога је основала и води рецитаторску секцију на Факултету. О значају матерњег језика каже:
– Вођење рецитаторске секције је значајно, јер кроз њу студентима развијам свест о вредности језика и лепог изражавања. Језик држи народ на окупу чвршће него територија. У њему је све што чини народ народом, а човека човеком. Не каже се узалуд: „Проговори да чујем, односно, видим ко си.“ Учествујући у раду секције студенти, будући учитељи и васпитачи имају могућност да боље и потпуније овладају језиком, књижевношћу, реториком и културом говора, као веома важним сегментима човековог живота, јер ће представљати узор ученицима и предшколцима који су тек закорачили у усвајање језика, његових чари и изражајне лепоте. Својим радом, рецитаторска секција даје свој допринос заустављању процеса одумирања српског језика као битне идентитетске црте нашег народа, јер оно што нас обједињује и што нам даје национални идентитет јесте, управо, језик. Нашем језику неопходно је вратити општекултурни и општеобразовни дигнитет, а то је могуће само ако се води институционална брига за културу српског језика.
Престанак говора услед страха
На Косову и Метохији је примећена и једна ретка појава који је у вези са страхом да се говори матерњим (српским) језиком и са страхом да се уопште говори, а о којој се слабо говорило и писало. Ради се о говорном поремећају, познатом у науци као поремећај изазван напрегнутим психичким и емоционалним стањима. Тешкоће при изговарању речи, промуклост, све до престанка говора – стања које се понекад кобно завршавало, било је примећено у првим годинама протектората на Косову и Метохији, посебно у градовима заточених Срба. Таквих појава је, како је забележено, било и после. А отуда је, вероватно, потекла и идеја да се направи ТВ емисјиа под називом „ Слободно српски“. Насиље које је српски језик претрпео од успостављања међународне управе на Косову и Метохији представља редак пример у пракси међуетничких и међујезичких односа.
С.Ђ.