Апостоли су знали српски језик
Бизант је назив-посмрче за државу Роума (Ромеју) или земљописно име, нама познато као Цариград, које по владајућој историји представља столицу Источне србско-римске империје. После устанка Илира, Панона и Далмата устаници су по уговору са царем Тиберијем 5517 године или девете по Ристовој ери добили право грађанства и војну одбрану заједничке државе, што износи Јероним у Хроници, В. Патеркул у Историји Рима и Деретић у Вулгати.
Назив је настао по имену малог села Бизант, где је у време цара Константина премештена нова престоница, која је по причи владајуће науке добила име “Бизант” или “Константинопољ”. Јелинска прича о епонимном Бузансу је измишљена или присвојена, јер, Бузан или Бушан је србско митско име, од ариј. б’ушана, Вишњи бог, познатог из легенде о Влашићима. По овоме богу су добили име рашански Бузани, србско племе које И. Вукчевић документује и на северу Европе, после пресељења из њихове матице на Хелму.
Преобраћање Стојана, алијас Константина у ришћанство је само легенда, настала из геополитичке потребе за религијском консолидацијом србске империје која је имала бројне верске секте. У легенду спадају и називи “Бизант” и “Константинопољ”, јер се Цариград никада није тако звао, већ је то измишљотина западне историографије. Западни писци су назив “Ромеја” преиначили у XVI веку у “Бизант” и “Бизантија” (Ј. Вулф) избрисавши србско име, о чему сведоче реформа (србског) календара, подела на Источну и Западну цркву и забрана обреда на илирском или србском језику.
Владајућа наука каже да је у трећем веку Цариград носио име Augusta Antonina. До петог века, овај град се тобоже звао “Други Рим” а после тога “Нови Рим“. Прича даље каже, да је цар Стојан, алијас Константин Велики, одредио да престоница царства од 325 године буде Цариград или данашњи Истанбул који се тако зове тек од 1923 године! Ово село изабрано је за статусни симбол “србско-римског” пан-царства, које је после пропасти Западног “римског” царства, наставило да постоји као Источно царство још хиљаду година. Оно се називало “Ромејско”, иако се први владар Јелин (“Грк”) на престолу појавио тек у деветом веку!
Србски Гети живели су у земљи Срба и примили апостолско ришћанство, а за њих папа Јован X и Иноћентије XIII кажу да су им јеванђеља проповедали свети апостоли. То значи, да су апостоли морали добро знати србски језик. Аријански владика Богомил је у четвртом веку проповедао службу божију у Цариграду на србском језику (Беса), а часопис “Цариградски гласник” такође на србском језику, престао је да излази тек 1905 године! Уосталом, Срби су били најбројнији становници Роума, алијас Ромеје или измишљене “Византије”, па је сасвим логично што се у тој држави находи србска симболика!
Срби и Руси су Цариград звали Стамбол (Стамбул), од ариј. стамб’и, море, √ стамб’ > ст. руски Стамболь, Стамбуль, отуда у руском Дорния Стемболская, Црно море у кримско-татарском преузето Истамбул (Стамбул). Арапи га зову Farruk, “делиоц”, јер лежи на сувомеђини која дели Европу од Азије, у каналу Босфор (Восфор). Јелини га зову Антуза (ариј. анд’ас, цвет), “Цветник”, а Турци Islambol, обилност или “мноштво ислама”, град који Турци по угледу на арапску Меку називају и “Матер света”. Диодор Сикулски наводи храм у Меки, као најстарији и најлепши храм у његовог доба, где се током године славио сваки дан различити бог у току године све до доласка Мухамеда (Т. Карлајл).
У средњем веку источни писци су Европу звали Румели, ар. тур. Urum, што је првобитно била ознака за Рашку. Османлије су тако звали европски део Турске, а то се у ужем смислу односи на Јеладу. Отуда и назив Rum milet, “Ромејски народ”, где се турски назив “Рум” везује за име Руми, персијског песника и суфи посвећеника, по коме су све странце у Турској звали “Руми”. Цариград су муслимани звали “Велики град” и „Престоница Роума”, а народ придевком “роумски” који је великом већином био србски. Само, што је разлика између Срба у Роуму и оних у Србији била у томе, што су је ови други били етнички чисти. То потврђује и лоза србске владарске генеалогије пре-Немањића, која је старија од оне роумских владара!
Треба нагласити да нема “првог”, “другог” и “трећег Рима” већ само Цариграда, јер илирски Москови и Русија од искона припадају Роуму (заједнички назив за све ришћане) са примогеном апостолском црквом. Поготово, што “први Рим”, не само да је легендаран, већ није светска прича јер је важан само за Запад (Н. Фјодоров), па нема никаквог основа за тобожњи повратак античког културног наслеђа измишљеног “Римског царства”.
