Био сам наумио да наслов наше данашње колумне гласи „Како је Мухарем Баздуљ, анализирајући мој интервју Дневном авазу, доказао да Србија није источњачка деспотија (и како то Србија није знала довољно да цени)“ – али сам, да технички уредник не би попиздео, наслов скратио, циник би рекао – на Баздуљеву меру.
Баздуљ је, иначе, један од успешнијих дипломаца школе сарајевског новинџилука Смајловићкиног смера, чија је главна карактеристика умеће уваљивања дубара тако да то изгледа пристојно, упеглано, политички коректно, иако је у подтексту увек видљиво да је у питању босански/а џулов/ка.
Елем, ономад је Баздуљ у (полном) органу славског појаса Политици благоизволео публицирати текст под насловом „Рејтинг-ефендије“, у коме је у исповедно-есејистичкој форми изнео своја сматрања о разноразним предизборностима, прогнозерима и аналитичарима. Понекад још по инерцији прочитам понешто од Баздуља, па се латих и чтенија „Рејтинг-ефендија“.
Али у тексту ни мукајет од рејтинга и ефендија. Уместо тога, након уводне мрсомудњаве, Мухарем се бави доказивањем да Србија није монархија којом у тандему владају Вучић и његов рејтинг – као што тврди Цвјетин Миливојевић – јер ко бива… ако је нека држава република, онда је то Француска, а и Макрон води рачуна о рејтингу.
Толико на монархистичке теме. Погледајмо сада шта је, по Баздуљу, хтео комедијант случај. „Хтео је“, глагољи Мухарем, „да некако у исто време (синхронизација, бато) гостујући у Сарајеву књижевник Светислав Басара, онако у маниру елоквентног естрадњака (крви ти јебем), похвали свог града домаћина (Ацхутнг, падеж), док је земљу из које стиже (која ли је то, боже) прозвао ‘оријенталном деспотијом’.“
Потом следи образложење. Паламуди Баздуљ да је карактеристика оријенталних деспотија да се у њима народни и државни лидери не бирају на изборима, бар не слободним, а као крунски доказ да Србија није оријентална деспотија наводи да Високи Син Данило Вучић не претендује на престо, што је факат.
Следи питање од 1,5 сендвича: да ли је Баздуљева намера била 1. да докаже да Србија није деспотија, или 2. да „тамо где треба“ (злу не требало) дојави да сам био у Сарајеву и да сам тамо Србију набедио да је оријентална деспотија. Шта год да му је била намера, Баздуљ се (по ко зна који пут) зајебао у рачуну.
Из више разлога. Разлог 1. „Тамо где треба“ врло добро зна да моја незнатност већ тридесет година и усмено и писмено говори да је Србија оријентална деспотија, али „тамо где треба“ савршено боли qwрз што то говорим. Мали ми рејтинг, кужите, стари моји.
Разлог 2. Иако остајем при мишљењу да је Србија оријентална деспотија, никада нисам ни говорио ни писао да у Србији грађани нису слободни зато што их неки оријентални деспот држи поробљеним, него да нису слободни зато што у Србији добровољно нема слободних грађана – чак ни у „пристојнијој“ Србији, чак ни у Скупштини слободне Србије – нису напросто слободни.
Чича мича и готова прича
Светислав Басара