Вашингтонски споразум представља највећи спољнополитички успех председника Србије Александра Вучића, и један од његових највећих успеха унутрашње политике Србије, због тога што се споразум тиче једног од најважнијих унутрашњих питања – Косова и Метохије. Вашингтонски споразум представља и један од највећих економских успеха Србије. Вашингтонски споразум је огроман корак напред у решавању проблема на КиМ, огроман корак у очувању мира и постизању компромиса. Због тога треба честитати свим потписницима Вашингтонског споразума, председнику САД Доналду Трампу, председнику владе приштинских институција Авдулаху Хотију и председнику Србије Александру Вучићу, и свим члановима делегација. Хладне главе могу рећи да је председник Србије Александар Вучић, дао највећи допринос постизању овог историјског споразума. Он се проблемом КиМ бави осам година, и то као најважнијим питањем за Србију, поред економије. Он је заслужан за Бриселски споразум, и за ЗСО, и за све оно што је потписано у Бриселу, током осам година. Доналд Трамп и његова администрација се Косовом баве четири године. Авдулах Хоти се решавањем проблема КиМ бави мање од годину дана.
Да бих написао овај текст, пажљиво сам пратио све догађаје везане за Вашингтонски споразум. Овај текст говори о значају Споразума, о његовим последицама (економским, политичким), о реакцијама на Споразум, и на крају доноси текст Споразума. Између осталог, главни разлог за писање овог текста је изванредни текст Владимира Глигорова, објављен 11.9.2020., који реално и уравнотежено сагледава Споразум, и поред критика аутора. Овај текст је толико значајан због неприкосновеног угледа професора Глиигорова, и чињенице да је он велики критичар власти у Србији. Стога, када једна таква личност упути комплименте Споразуму, онда то има посебну тежину. Али, тај текст најбоље разоткрива сву ирационалност готово свих осталих критика. Овај текст Владимира Глигорова је крунски доказ Вучићевог успеха и квалитета Вашингтонског споразума. У белој буци критике екстремиста у Србији, фантастични текст Владимира Глигорова, штрчи као светионик у мору безумне критике! Сам текст Глигорова је прошао потпуно незапажено. Ђиласови медији нису хтели да говоре о њему због тога што поред умерених критика, и хвали Споразум. Остали једноставно нису запазили овај текст.
Отворено ћу рећи да сам усхићен због тријумфа у Вашингтону. Постигнут је огроман економски и политички успех. Суштина Споразума је економски напредак, мир и компромис. Ако мало размислите, ово је највећи успех Србије у овом веку. Међутим, ако још боље размислите, упитајте се шта су били успеси Србије у прошлом веку? Победа у Првом светском рату, сигурно, али уз стравичне људске жртве. Колико ја видим, овај успех Србије и Вучића у Вашингтону, је један од највећих успеха Србије у последње 102 године, од победе 1918. Слободно ћу рећи, да је Вучић за Србију учинио више него било ко други у последњих 102 године. И мислим да не претерујем. Идеја мира је победила. Одбачена је идеја признања Косова. Потписани су фантастични економски споразуми. Вучић се састао са председником САД Доналдом Трампом. Упућујем огромно хвала председнику Вучићу и нашој делегацији на постигнутом историјском споразуму и тријумфу.
Ово је била прилика која се указује једном у сто година. И ми смо је искористили, захваљујући председнику Вучићу. Од 2008. до 2016., када је америчку администрацију водила Демократска партија, ми такву прилику нисмо добили. Пре 2008., када је владао Буш млађи, Косово није прогласило независност, а до 2006. су вођени преговори. Да је сада на власти администрација Демократа, Србија не би добила овакву прилику. У прилог овој тврдњи говори изјава Џоа Бајдена, бившег потпредседника САД и кандидата Демократске партије за председника САД, који је 05.9.2020. поводом Вашингтонског споразума изјавио:„Косово треба да буде независна држава, не део Србије“. Администрације Демократске партије, су тридесет година уназад, потпуно пристрасно увек на страни Албанаца. Уосталом, треба ли подсетити да је Србију 1999. злочиначки бомбардовала администрација демократе Вилијама Била Клинтона, заогрнута рухом НАТО.
Критичари Вашингтонског споразума најчешће тврде да је Србија злоупотребљена за Трампову кампању, и да користи од Споразума има само Трамп. Истина је следећа. Да, Трамп је овим Споразумом, показао да рачуна на гласаче српског, албанског и јеврејског порекла. То се не коси са интересима Србије. Интерес Србије је да Трамп победи из више разлога. Прво, због спровођења Вашингтонског споразума. Друго, због тога што, као што сам већ рекао, овакву прилику Србија никада не би добила од администрације Демократа. Треће, ако Бајден победи, наставиће се се она стара клинтоновска политика САД, која је 100 одсто на страни Албанаца. Четврто, ако Трамп победи, можемо очекивати нове подстицаје и споразуме из Вашингтона, сличне садашњем Споразуму. Ако Бајден победи, Србији ће бити суочена само са ултиматумима и уценама.
Како Вашингтонски споразум представља и велико изненађење, занимљиве су реакције на тај несумњив допринос миру, компромису и економској сарадњи на Балкану.
Забележимо прво реакције америчке администрације.
Још 04.09.2020., председник САД, Доналд Трамп је честитао председнику Србије Александру Вучићу и косовском премијеру Авдулаху Хотију на потписивању споразума у Вашингтону, наводећи да су постигли напредак који се чинио немогућим и да су за овакав потез биле потребне деценије. „Верујем да ће се десити изванредне ствари, а Америка ће се отворити према обема странама. Економија може зближити људе, ови људи су урадили одличан посао“ рекао је Трамп. Амерички председник је посебно истакао улогу Ричарда Гренела у процесу који је претходио постизању споразума. „Он их је зближио“ рекао је Трамп.
Десетак дана касније амерички председник Доналд Трамп оценио је да ће споразум о економској нормализацији учинити Србију, Косово, Балкан и свет сигурнијим и нагласио да је за такав корак била потребна изузетна храброст лидера. Трамп је нагласио да је „била потребна изузетна храброст“ председника Србије Александра Вучића и косовског премијера Авдулаха Хотија да крену на ове разговоре и дођу у Вашингтон како би финализовали ове обавезе. „Учинивши то, они су своје земље, Балкан и свет учинили безбеднијим“, поручио је Трамп. Тог дана је специјални саветник америчког председника Ричард Гренел изјавио: „Председник Србије Александар Вучић био је веома тежак преговарач. Он се заиста бори за свој српски народ“. Гренел је такође потврдио да амерички председник Доналд Трамп намерава да посети Србију. „Сада морамо да радимо на проналажењу датума, који би одговарао и Белој кући и Савету за националну безбедност“. Поводом предстојећег отварања канцеларије Америчког фонда за развој у Београду, прве и једине у региону, Гренел је истакао: „Као прво, Србија има одличну економију. Ми покушавамо да се не бавимо симболиком, да се не бавимо политичким симболизмом, којим се баве многи политичари…Наша ДФЦ канцеларија и агенција у Америци су сматрале да постоји довољно посла, где можемо имати тим на терену који ће моћи да заврши све пројекте у Србији. То су све економски вођени пројекти које желимо постићи, зато стављам канцеларију у Београд. Не због симболике, већ да одговоримо на сјајан број пројеката које већ имамо“.
Aмерички државни секретар Мајк Помпео похвалио је 13.09.2020. председника Александра Вучића због најаве да ће Србија означити Хезболах као терористичку организацију. „Сјајан потез председника Вучића“, написао је Помпео на Твитеру. „Најава Србије да ће означити Хезболах као терористичку организацију у целини помаже даље ограничавање могућности те терористичке групе да прикупља средства и да делује у региону“, оцењује амерички државни секретар.
Саветник за националну безбедност у Белој кући Роберт О’Брајан јавно је похвалио председника Србије Александра Вучића! О’Брајан је указао велику част председнику Србије пошто овакав комплимент, и то јавно нико никада није добио. О’ Брајан је изјавио: „Величина човека не мери ни величином столице на којој седи ни величином силе у чије име говори, већ величином храбрости да на свакој столици брани свој народ и пријатеље свог народа. Аплаудирамо председнику Србије Александру Вучићу“. Овим је О’Брајан упутио и суптилну поруку Марији Захаровој.
Реакције из Приштине биле су хаотичне, али су потврђивале оне ставове који су сматрали да је Србија апсолутно профитирала овим Споразумом. Албанци су у преговорима које води ЕУ, навикли да Србија не добија ништа, због тога што им ЕУ дозвољава да не поштују потписано. Стога, један уравнотежен договор, један фер компромис, албанској јавности личи на пораз. Бивши премијер Рамуш Харадинај поручио је још 04.09.2020., премијеру Авдулаху Хотију да ће напустити владајућу коалицију ако Хоти потпише споразум којим се, како је навео Харадинај, управљање језером Газиводе, односно делом територије и ресурсима тзв. Косова, препушта Србији. Лидер покрета Самоопредељење Аљбин Курти је рекао: „„нелегални“ премијер Косова Авдулах Хоти у Вашингтону потписао је споразум штетан за Косово (…) У присуству председника Трампа, нелегитимни косовски премијер и аутократски председник Србије су потписали споразум сами са собом (…) Србија је тражила приступ мору – добила је, тражила је финансије – добила је, затражила је преусмеравање железнице до Мердара – добила је, тражила је „мини-Шенген“ – добила је, тражила да се скине тачка која је, између осталог, подразумевала признавање – и уклоњена је (…) Нигде није обећано узајамно признање (…) Учествовање у мини шенгену ће само помоћи Србији да оствари хегемонију у овом делу Европе (…) Мораторијум на питање чланства и преиспитивање употребе Газивода су огроман неуспех (…) Косовска делегација је заборавила и игнорисала злочине и штете током рата, дуг који Србија има према Косову. Шта је ова делегација донела за Косово у односу на Србију, а да није штету, срамоту и опасност? Отишли су тамо с обећањем о признању, али када је Вучић рекао да нема разговора ако признање не буде елиминисано, нису се усудили да инсистирају. Прихватили су све што је Вучић тражио“. Косовски председник Хашим Тачи је поздравио потписивање Споразума и изразио захвалност председнику САД, Доналду Трампу, амбасадору Ричарду Гренелу и Белој кући на вођењу процеса. Лидер Демократског савеза Косова (ЛДК), Иса Мустафа је истакао је да је „Косово благословено пријатељством са Сједињеним Америчким Државама“, што је, како је рекао, још једном доказано потписивањем споразума под управом Беле куће. Честиткама се придружио и премијер Албаније, Еди Рама. „Дијалог за све, сарадња за оно што данас можете, упорност за оно што вам треба сутра!”, поручио је у објави на Твитеру.
Најконструктивнији се чини уздржан став Кине. Али да је то благонаклон уздржани став, сведочи састанак председника Вучића са амбасадорком Кине, Чен Бо. На том састанку председник Вучић је нашим кинеским партнерима предочио резултате преговора у Вашингтону. Реакције кинеске амбасадорке су биле апсолутно позитивне, а састанак је показао да Србија чува савезништво са старим пријатељима.
Друге реакције нису биле тако благонаклоне и уздржане. Пођимо од ЕУ. Портпарол ЕУ Петер Стано изјавио је да су институције у Бриселу примиле к знању потписивање документа између Београда и Приштине у Вашингтону. Да би у потпуности разумели однос ЕУ према споразуму у Вашингтону, потребно је да се вратимо у јун месец, када је 27. јуна у Вашингтону, првобитно требало да се догоди оно што се догодило 3. и 4. септембра. Тада је учешће отказао Авдулах Хоти, уз прозирно образложење да то чини због најављене оптужнице у Хагу, против Хашима Тачија. Да је то био само изговор, потврђује чињеница да је Хоти, само дан након што је отказао свој пут у Вашингтон, отпутовао у Брисел на састанак са представницима ЕУ. Постоји сагласност да је вашингтонске преговоре из јуна, намерно минирала ЕУ (тачније Немачка), као део геополитичких игара моћи, и сукоба Немачке и САД у вези градње Северног тока. Дакле, ЕУ је минирала првобитни састанак у Вашингтону, тј. првобитни Вашингтонски споразум. То јасно говори о односу ЕУ. Септембарским преговорима у Вашингтону је присуствовао представник ЕУ, због тога што су САД и ЕУ усагласили ставове. Сам председник Вучић је изјавио: „Из Европске уније нису претерано срећни због нашег споразума у Вашингтону“. Он је навео да разуме ћутање ЕУ, због тога што ти споразуми дају простора и за неке друге преговарачке стране.
Првобитни, незванични, али громогласни став (Русије?) је, на опште изненађење изнела портпаролка руског Министарства спољних послова, Марија Захарова, једним недипломатским и простачким постом на Фејсбуку, у коме је саветовала председнику Србије, да седи на столици пред Трампом, на начин на који је Шерон Стоун седела пред полицијом у филму „Ниске страсти“ – бахато и простачки. Све то је Захарова илустровала и двема фотографијама – једном Вучићевом и једном фотографијом међуножја Шерон Стоун. Шест дана касније, портпарол Кремља Дмитриј Песков потврдио је да се председник Владимир Путин извинио председнику Александру Вучићу због непримерене објаве на Фејсбуку званичног представника Министарства спољних послова Русије, Марије Захарове. То је потврдио председник Србије Александар Вучић, који је за РТС рекао да су се руски лидер Владимир Путин и министар спољних послова Сергеј Лавров извинили због објаве Захарове. Гаф Захарове може бити протумачен као солистички излет, али познаваоцима прилика у Кремљу ће бити тешко да поверују у то. Пре је то некаква непромишљена пацка Русије, Србији, због тога што и Русија, као и ЕУ, има своје интересе на Балкану, који се не морају поклапати са интересима Србије.
Како су се на истој страни, која куди Вучића и Вашингтонски споразум, нашли ЕУ и Фајонова, Захарова, Курти, Харадинај и силни ђиласовци и њихови медији, право је питање? Одговор се налази у зони љубоморе, и пословица „да комшији цркне крава“ и „грожђе је кисело“. ЕУ жели ексклузивно право на преговоре Београда и Приштине. Нажалост, ЕУ има првенство у томе, и то првенство им је пружио штеточински режим Бориса Тадића, Ђиласа и Вука Јеремића, који су преговоре о КиМ, на штету Србије, преместили из надлежних УН, у ненадлежну ЕУ. Опет нажалост, ЕУ је од 2013. године и потписивања Бриселског споразума, показала потпуну неспособност да води преговоре и да гарантује оно што су две стране потписале. Тако је ЕУ дозволила да Приштина већ 7 година не спроводи већину онога на шта се обавезала током седам година преговора (на првом месту формирање ЗСО). ЕУ је тиме показала потпуну пристрасност као медијатора и гаранта преговора, на штету Србије, а у корист Приштине.
Много је једноставнији одговор на питање због чега ђиласовцима и већем делу опозиције смета успех Србије. У питању је чиста љубомора због успеха власти Србије, на првом месту председника Вучића. Реакције ђиласоваца, дела опозиције и њихових медија су биле апсурдне, комичне, и најчешће прожете једом, и беспомоћношћу. Општа места опозиционих критика, кретала су се од примедби везаних за намештај у Трамповом кабинету, преко начина седења председника Вучића, до питања његових овлашћења да потпише Споразум. Критичари без аргумената, су, осим „бисера“ које сам навео, наводили да је Србија понижена, да није постигнуто ништа, да се ради о наставку продаје КиМ. Многи су, погођени слепилом, пребацивали Вучићу да је забио нож у леђа Русији и Кини, да Вашингтонски споразум значи одустајање од сарадње са Русијом и Кином. То слепило је заслепљујуће. Вашингтонски споразум је доказ уравнотежене политике Србије која се заснива на сарадњи са ЕУ, Русијом, Кином и САД. Србија ће, као и у прошлости, тако и у будућности, потписивати споразуме са Русијом, Кином, ЕУ и САД. И сваки пут кад потпише споразум са неком од наведених страна, екстремисти и мрзитељи ће Вучића оптуживати да је одустао од сарадње са преостале три стране.То је одраз њихове немоћи и љубоморе. О сувислости примедби на Вашингтонски споразум најбоље говори фудбалска паралела коју ћу повући. Србија је на гостовању победила противника са 3:0. Надиграни су и противници и домаћини и судије. По повратку у Србију, наш тим је изложен критикама малог дела медија и аналитичара. Примедбе су се кретале у сфери – победа од 4:0 је боља, нисмо играли лепо за око, дресови су били ружни, играчи необријани. Ова паралела најбоље одсликава сувислост примедби на Вашингтонски споразум.
Тајкун Драган Ђилас је несувисло и хистерично изјавио: „Вучић од Србије прави мету за исламске терористе. Председник САД му је уручио кључеве Беле куће, који се купују у радњи са сувенирима. Срушила се осмогодишња представа у којој се Вучић лажима представља као најпаметнији. Осим што понижава себе, Вучић понижава и Србију. Потпуно је јасно да Србија нема више ни Владу ни Скупштину. Једини моралан потез је оставка Александра Вучића. Не постоји интерес Србије који Вучић није спреман да угрози само да би одобровољио неког светског лидера и тако покушао да „купи“ подршку за своју владавину, која се заснива на мржњи и поделама“.
Председник СДС и бивши председник Србије, Борис Тадић малоумно је оценио да је споразум „катастрофалан“, зато што представља „мали акт имплицитног признања“. Он је навео да је то што се Косово на преговорима није представљано са „звездицом“, која подразумева неутралност става према његовом статусу, значило да је Косово „третирано као независан међународни ентитет“.
Вук Јеремић је, између осталог безумно изјавио: „Србија је у Вашингтону понижена као ретко када на међународној позорници (…) третман који протоколарно више приличи домородачким племенима него сувереним државама (…) пристајање на свеобухватну дезигнацију Хизболаха као терористичке организације је директан прст у око великом броју међународних актера са којима имамо изузетно важне односе – целој ЕУ, Русији и Кини, на пример (…) преко дилетантнског гажења националних интереса, стварања непријатеља широм света и понижења државе и народа“. Осим овог безумља, „велики стручњак за међународну политику“ Вук Јеремић је на питању Хезболаха показао огромно незнање. Он је изнео неистину да само САД сматрају и војно и политичко крило Хезболаха терористичком организацијом. Да Јеремића заиста занима међународна политика, а не само новац, знао би да овај став имају и Немачка, Велика Британија, Холандија, Саудијска Арабија, Јапан и Канада. Овај пример показује колико су тачне примедбе опозиције на Вашингтонски споразум.
Ова тројка штеточина, од којих су Тадић и Јеремић познати као кумови лажне државе Косово, је заборавила да су у време док су били на власти, водили по КиМ тако неодговорну и штетну политику, да су практично признање независности Косова довели до нивоа од 99 одсто. Посебну штету по будуће напоре Србији нанели су Вук Јеремић и Борис Тадић. Министар Вук Јеремић је успео да преговоре о КиМ пренесе из надлежних УН, у ненадлежну ЕУ. Јеремић је 2008. успешно потурио домаћој јавности мисију Еулекс, представивши је као мисију УН. Јеремић је пред Скупштином УН неспорно питање суверенитета Србије учинио спорним, штеточинским Предлогом резолуције, којом се тражи мишљење Међународног суда правде (ICJ) о легалности једнострано проглашене независности Косова. Тај суд је стао на страну Албанаца. У време Јеремићевог министарског мандата, више од 90 држава је признало Косово. Целокупна петогодишња активност Јеремића као министра спољних послова ишла је на штету Србије. Борис Тадић је као председник ДС и председник Србије, одобравао све што ради Вук Јеремић, и био му је налогодавац. Посебно штетно деловање Тадића, Јеремића и Ђиласа се огледа у томе да они нису оставили никакав маневарски простор будућој власти, практично је приморавши да настави преговоре у Бриселу, али у апсолутно подређеном положају, што је терет који Тадићева власт није наследила 2008. године. Било ко други ко би дошао на власт после Тадића, Јеремића и Ђиласа морао би да настави тамо где су они стали. Они су Вучићу и СНС оставили рачун на наплату.
Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић неаргументовано тврди да председник Србије није имао овлашћење да потпише Вашингтонски споразум !?! Уз то потпуно заумно у потписивању овог Споразума он види многе паралеле са нацистичком Немачком: „Одано и непоколебљиво верујте у Фирера и победу“!?! (од 4 стране текста Миливојевића, 2 су посвећене цитирању нациста).
Аналитичар и правник (?) Дејан Мировић је до сада био познат по релативно уравнотеженим ставовима. Нажалост, својом „Правном анализом Вашингтонског споразума“ (НСПМ) сврстао се у ред ђиласовских аутошовиниста. Он Споразуму налази ману у „изобичајеној форми“, и потом износи низ фантастичних измишљотина и безобразно неистинитих тврдњи о Споразуму, које ни директнo, ни индиректно не проистичу из Споразума: „Вашингтонски споразум није економски споразум (!?!). Признање диплома изједначава 200 година стари Београдски универзитет са око 20 година старим приватним факултетима на Косову, Американци преузимају управу над енергетским системом Газиводе. Србија се обавезује да ће куповати западне енергенте. Србија се обавезује да неће користити кинеску техонолгију 5G. Србија се обавезује да ће утицати на Русију (и друге државе) да измени свој Закон о забрани хомосексуалне пропаганде. Србија се обавезала да неће спречавати Косово да уђе у УН.
Србија је de iure признала Косово. Вашингтонски споразум садржи антируске, антикинеске и антиарапске одредбе. Сврха Вашингтонског споразума је чланство Косова у УН. Вучић је успео да уради оно што нису могле Турска, Броз и НАТО, јер се Србија добровољно одрекла Косова. Планету су обишле слике његовог понижавајућег седења пред америчким председником“. Овако „слободно“ и „креативно“ тумачење неког споразума правна наука још није видела. Све тврдње Дејана Мировића које сам цитирао су неистините. Овде ћу указати на једну неистину – „Србија се обавезује да ће утицати на Русију да измени свој Закон о забрани хомосексуалне пропаганде“. Став Споразума који помиње хомосексуалност гласи: „Обе стране ће радити са 69 земаља које криминализују хомосексуалност како би утицале да те земље декриминализују хомосексуалност“. Прво, ту се Русија не помиње. Друго, Мировић показује запањујуће незнање, због тога што Русија нема „Закон о забрани хомосексуалне пропаганде“.
Као неко ко се бавио овом тематиком и писао на ту тему рећи ћу да Русија има „Савезни закон о заштити деце од информација штетних по њихово здравље и развој“ (Законопроект № 44554-6 – О внесении изменений в статью 5 Федерального закона «О защите детей от информации, причиняющей вред их здоровью и развитию» и отдельные законодательные акты Российской Федерации в целях защиты детей от информации, пропагандирующей отрицание традиционных семейных ценностей). Као писац српске верзије предлога овог Закона, рећи ћу да руски закон не криминализује хомосексуалност. Овај руски Закон представља једно разумно и уравнотежено законодавство – средњи пут – између штетних крајности које постоје у многим земљама. У једној групи земаља (69) хомосексуалност је криминализована, што је недопустиво и није у складу са хуманим тековинама цивилизације. У другој групи земаља хомосексуалност и пропагирање хомосексуалности међу децом и малолетницима је подстицано и глорификовано, што је веома штетно по њихово здравље и развој. Све то Мировић не зна, па онда пише бесмислице.
Колумниста листа „Политика“, Бошко Јакшић у свом тексту од 11.09.2020., такође поставља питање овлашћења председника Србије. Као и читава плејада аутошовиниста из групе „ергела клијентела“ и Јакшић се бави питањем мобилијара у Овалном кабинету, прикључујући се „виспреним открићима“ да је Трамп Овални кабинет мобилијаром опремио на виђени начин, са искључивом намером да понизи Вучића! За разлику од осталих „генија“ који су кључни доказ Вучићевог неуспеха у Вашингтону видели у једној столици из Овалног кабинета, и у пристојном начину на који је Вучић седео, Јакшић не види проблем у столици, већ у „сервисном сточићу за који је посађен Вучић, да би скрушено потписао тражено“. Јакшић је јединствен по томе што је једини коментатор који је „епохално открио“ кључни проблем Споразума – „сервисни сточић“. Тако се Бошко Јакшић сврстао у оно братство мобилијара које предводи Марија Захарова, која проблем није видела у сточићу него у столици и начину седења. Из става Марије Захарове проистиче да је Вучић морао пред Трампом да седи бахато заваљен у столицу, са арогантно прекрштеним ногама, или са кабадахијски раширеним, уместо што је седео као што седе пристојни људи. И онда су се због овог „бисера“ Захарове извињавали и Путин и Лавров и Песков. А „геније“ Бошко Јакшић, свој текст завршава увредом Вучићу – „председника води необјашњиво инстант удвориштво“. Ако повучемо паралелу са Русијом, да ли то значи да ће се главни и одговорни уредник, и директор „Политике“, извињавати Вучићу? Не, наравно, то није потребно.
Председник ДСС Милош Јовановић оценио је да се, у околностима када постоје бројна отворена политичка и економска питања, напредак у решавању економских односа Србије и Косова може поздравити „само начелно“. Он сматра да се „оваквим потезима додатно делегитимише улога УН, чија администрација и даље функционише у јужној српској покрајини и на чијој улози Србија мора непрестано да инсистира, а континуирано легитимишу приштинске сецесионистичке власти. У том контексту, споразум потписан у Вашингтону не може да се оцени као повољан“.
Први потпредседник Владе и председник СПС, Ивица Дачић је похвално истакао је да има неколико нивоа на којима треба сагледавати споразум из Вашингтона. „Помињање статуса је избегнуто, и до сада су обично амерички преговарачи прекидали разговоре. Друго, ово је велики корак ка стратешком партнерству са САД, тако да први пут од Вудро Вилсона имамо могућност да са администрацијом САД будемо партнери. Трећи су погодности, попут мини-Шенгена, отварање канцеларије америчког фонда за развој“.
Министар спољних послова Ивица Дачић је такође изјавио „Хистерија са којом разни унутрашњи и спољашњи фактори, укључујући Тању Фајон, Kарла Билта, Драгана Ђиласа, Бориса Тадића, Вука Јеремића, Бошка Обрадовића и осталих, реагују на Споразум из Вашингтона и ситуацију у Србији, говори само о томе да је Србија на правом путу и да је Александар Вучић повукао одличне потезе“.
Председник СПАС, Александар Шапић честитао је председнику Србије Александру Вучићу на вођењу спољне политике и споразуму потписаном у Вашингтону. „Више пута сам рекао да је једна од ствари око којих се са Вучићем у потпуности слажем, управо његово вођење спољне политике. Након овог споразума то могу само још једном да потврдим и да му искрено честитам. Сада је најважније да будемо пре свега сложни, а затим и мудри и да позицију за коју смо се тешком муком изборили, паметно искористимо и коначно поставимо Србију на место које нам припада, а то је апсолутни лидер Западног Балкана“ нагласио је Шапић.
Текст Владимира Глигорова – крунски доказ Вучићевог успеха!
Крунски доказ Вучићевог успеха је текст угледног економисте и професора Владимира Глигорова „Импровизација са последицама“, објављен 11.09.2020., објављен на сајту „Пешчаника“. Ради се о уравнотеженом и аргументованом критичком тексту, који тиме жестоко одудара од „лудила“ већине критичара са тог сајта, и уопште из опозиције. Глигоров даје за право свим странама учесницама у Споразуму, да имају и да остварују своје интересе. И каже да је то „добро јер ће Америка имати интерес да се споразум примени“. Глигоров, за разлику од СВИХ осталих критичара признаје „да су САД не само подржале него и подстакле процес нормализације односа између Србије и Косова, који би требало да се оконча правно обавезујућим споразумом о, управо, нормализацији односа, политичких а не само економских. Што олакшава задатак преговарача Европске уније“. Глигоров, такође , за разлику од осталих критичара признаје да Србија и Косово имају интересе да привредно сарађују:„Интерес Косова је, по природи ствари, већи него интерес Србије. Интерес Србије јесте да подржи развој Косова не само да би повећала извоз, већ и да би ојачала све врсте веза између две земље. Не може се, да то тако кажем, територијом владати, али се може утицати на начин који не изазива неспоразуме и сукобе“. Глигоров благонаклоно гледа и на остала, ванекономска питања из Споразума:„Договором се оснажује право и права у тачкама о вероисповести, о правима српске цркве, о правима жртава Холокауста и правима хомосексуалаца. Нешто од тога су правна, а нешто политичка питања, али све око чега су се две стране сагласиле требало би да им је у интересу (…) Кључно је, ипак, да су Сједињене Државе подржале процес нормализације односа Србије са Косовом са циљем да се дође до свеобухватног правно обавезујућег споразума (…) тешко је оспоравати међународно правне обавезе које је преузео председник државе штагод да каже Устав Србије. Такође, није неуобичајено, бар у Америци, да уговори и закони садрже тачке које су наизглед неповезане са главним предметом споразума, а који су у интересу, у овом случају, посредничке стране“. У белој буци критике екстремиста у Србији, фантастични текст Владимира Глигорова, и поред његових критика, штрчи као светионик у мору безумне критике!
Шта доноси Вашингтонски споразум?
Две стране су се споразумеле и формално обавезале да без одлагања започну са изградњом мреже нових путева и пруга. Уз аутопут Ниш – Приштина пуног профила, и уз америчко финансирање, Србија добија још једну директну железничку пругу, преко Косова и Метохије, до Јадранског мора, до луке Драч. Српске средине на КиМ биће повезане новом железничком пругом која ће из Приштине преко Косова Поља и Прилужја излазити на Мердаре. Само инфраструктурни пројекти у Србији вреде најмање 3,7 милијарди евра. Оба документа, и српски и албански, садрже пројекте вредне 13 милијарди долара. Реч је о 13 милијарди долара предвиђених за улагање у у инфраструктурне и заједничке регионалне пројекте који ће утицати на развој тзв. Косова и Србије.
Приступање Приштине „Мини Шенгену“ даће кључни замајац овој иницијативи, показати чврсту подршку Америке тој иницијативи и допринети да се и преостале земље региона које то до сада нису учиниле прикључе. Ово је значајна вест за Србију која је највећи извозник у региону и која је због затварања тржишта тзв. Косова изгубила више од пола милијарде евра за само две године. Неке од конкретних користи приступања Приштине „Мини Шенгену“ су, осим новог српског извоза вредног неколико стотина милиона евра годишње, и решавање садашњег застоја у признавању сертификата, укидање могућности увођења једностраних трговинских баријера, укидање досадашњих колона камиона и возила на административним прелазима, олакшавање слободног кретања грађанима. Признавање диплома и професионалних сертификата, пружиће веће шансе младим људима на обе стране, посебно Србима са Универзитета у Косовској Митровици који су до сада били дискриминисани јер им институције у Приштини нису признавале дипломе.
Постигнут је веома важан договор везан за имовину Српске православне цркве, којим се Приштина формално и писано пред председником САД обавезала да ће почети да поштује пресуде које се односе на имовину наше цркве. Ово је изузетно важно управо због недавних покушаја да се узурпира имовина и наруши миран живот манастира Високи Дечани, али и Пећке патријаршије и многих других наших светиња, и представља важан први корак и писану гаранцију за даљи рад на побољшању положаја наше цркве на КиМ.
Долазак ДФЦ-а. У Београду ће ускоро бити отворена канцеларија америчке међународне „Развојне финансијске корпорације“ (DFC – Development Finance Corporation). То ће бити прва канцеларија ДФЦ-а у региону. Отварање канцеларије ДФЦ-а је велики сигнал за долазак инвеститора у нашу земљу. Економисти сматрају да би то могло да значи практично прекретницу у нивоу америчких инвестиција у Србији и на Балкану, а дугорочно, могло би да донесе и нова радна места и додатне приходе у буџет Србије. Да сада су доминантне инвестиције долазиле из Европе, Кине и Русије, а Америка, као највећа економија у свету није толико била економски присутна у Србији, па долазак ДФЦ-а представља преокрет. ДФЦ представља гаранцију за пословање америчких компанија које се одвија ван Америке.
На почетку преговора Србија је из Споразума „скинула“ тачку 10., која је предвиђала међусобно признање Србије и тзв. Косова. Колико су критичари спремни на обмане, сведоче и два правца њихових критика, овим поводом. Први правац је био да тврде да тачка 10. није ни постојала. Када је доказано да је постојала, онда су почели да тврде да међусобно признавање не значи то што значи, већ да се односи на етничке мањине. Американци су као вешти преговарачи и састављачи свакаквих, па и двосмислених споразума или делова споразума, веома лукаво и двосмислено саставили предлог тачке 10. Тачка 10. је гласила:
„Обе стране се обавезују на МЕЂУСОБНО ПРИЗНАВАЊЕ и заштиту етничких мањина, реституцију имовине, решавање статуса државних званичника, као и усаглашавање о отварању канцеларија задужених за заштиту мањинских група којима ће достављати годишње извештаје“.
„Both parties commit to MUTUAL RECOGNITION and protection of ethnic minorities, restitution of propriety, resolving of the status of stateles individuals, and agree to open offices in charge of protecting and reporting annualy on minority rights“.
То је била удица и клопка. Уколико би Србија прихватила ову тачку сматрајући да се она односи на признавање етничких мањина, она би се неминовно суочила са тумачењем САД и Албанаца, да се међусобно признање односи на Србију и тзв. Косово, а да се на етничке мањине односи остатак текста – заштита, реституција…Овако како је била написана тачка 10., она даје за право да се тумачи двојако. Међутим, пресуду како то треба тумачити дали би САД и Албанци, онако како сам описао. Отуда је још већи успех наше делегације у одбијању ове тачке.