Био је Краљ Африке кога су демократе силовали бајонетом

Пре дванаест година у ово време Либијом су харали побуњеници, који су на крају пресудили либијском вођи Муамeру Гадафију. Тек пре седам  година први пут су објављени најчистији снимци посљедњих тренутака Гадафијевог живота пре него му је пресудила бесна руља на улицама Сирта.

У тренутку смрти навршило се 42 године његове владавине Либијом. Владао је аутократски.

Али истина је да је Гадафија инсталирао запад. Био је у Енглеској на школовању. Гадафи је био натпросечан вођа који је ујединио племена која сада после његовог убиства опет ратују. Финансијски је помагао свој народ, као и многе народе Африке. Истина је да се хтео осамосталити. Монетарно и пољопривредно. Почео је изградњу пустињског водовода. Како би се Либија мање ослањала на увоз хране. Постојала је нада да Либија постане самодовољна у производњи хране..Почео стварати афричку монетарну Унију,(пандам ЕУ, УСА) за коју је златну подлогу скупио.

Ако су његови супарници желели побећи у иностранство, он би унајмио плаћенике који би пронашли и убили то ‘смеће’.  Додуше, његова владавина није тако изгледала отпочетка. Почео је као Хуго Чавез у Венецуели, са жељом да свом народу осигура приходе од нафте, уместо да им све пред носом узму страни инвеститори.  Након што је исправио све уговоре са странцима, расподелио је богатство и гледао земљу како се богати и расте.

Краљ Африке

Нафта му је пружила моћ далеко изван граница његове државе у рушевном стању, причало се да је сам себе почео сматрати вођом Трећег света и гласом сиромашних, тзв. Краљем Африке, те заштитником светске револуције.

У Либију је звао на војну обуку побуњеничке групе, док је истовремено давао новце ИРА-и и колумбијском ФАРЦ-у. Покушавао је радикализовати чак и Маоре са Новог Зеланда. Углавном, где год да су постојали антизападњачки или антивладини осећаји, он би помагао, јер, као што је написао у ‘Зеленој књизи’ 1976., сматрао је да је једина права демократија директно, чак и насилно, изражавање воље људи.

Његова ‘Трећа мистерија социјализма’ представљао је пут између капитализма и комунизма који је, према његовим речима, могао решити све противречности у оба система. Он није био марксист, него је његов идол, уместо Лењина, био египатски национални херој, Гамал Абдел Насер. А уз то је имао и нафту.  Гадафи је пратио Насерову идеју о панарабизму и постао је ватрен заговорник уједињења свих арапских држава у једну. Такође је подржавао панисламизам, са идејом лабаве уније свих исламских држава и народа.

1980-их година, док је пуковник Гадафи по Далеком истоку куповао нуклеарне бомбе, спонзорисане терористичке групе упале су у Чад у име ‘Веће Либије’ и послале агенте да сруше Пан Амов авион изнад Локербиа у Шкотској. Гадафи је постао непријатељ кога је Роналд Реган одлучио бомбардовати док се не преда.

Ипак, до почетка новог столећа, Гадафи се додворио Америци. Супротставио се Ал Каиди, прогласио је свој нуклеарни програм отвореним за инспекције са Запада, затим га је 2003. године у потпуности напустио. Платио је накнаду за Локерби и заборавио своје исламистичке снове. У свету који је сада страховао од исламиста, он је био далеко од лоших дечака.

На састанку Г8, 2009. године, руковао се с Бараком Обамом, те је исте године одржао више од сат времена дуг говор у УН-у

Никад није заборавио своје корене међу пустињским номадима и сточарима, те је упркос луксузном животу волео живети у шатору, а и на свако путовање је носио са собом шатор. Кад није био у униформи, носио би традиционалну либијску одећу.  До самог краја се покушавао представљати као један од обичних људи, а кад су побуњеници први пут упали 2011. године на улице Триполија, понудио је да ће демонстрирати са њима. Међутим, срећа је Гадафију окренула леђа.

Средином фебруара 2011. године су, недуго након масовних протеста и рушења дотадашње власти у Тунису и Египту, слични протести избили и у Либији, те прерасли у устанак током којег је за неколико дана Гадафијев режим изгубио контролу над највећим делом земље. Гадафи је убијен 20. октобра 2011. док је покушавао побећи из родног Сирта, а три дана касније је бивши побуњенички Национални прелазни савет прогласио “потпуно ослобађање” Либије и објавио да је више од 30.000 људи погинуло у 9-месечној побуни с подршком НАТО-а која је почела као део ‘арапског прољећа’.

ББЦ-јев документарац из 2016. године “The Hunt for Gaddafi’s Golden Gun” први пут је приказао како је Гадафи ухваћен жив, што се и знало, те да је убијен без суђења. На снимку се види како Гадафи крвари и да је прилично изгубљен.

– Бог ово забрањује – каже Гадафи.

– Ово је за Мисрату, псу, говори неко ударајући га.

– Разликујеш ли добро и лоше, пита га Гадафи.

– Зачепи, псу један, чује се одговор.

То је само део разговора који се види у целом документарцу, као и сцена у којој Гадафи моли да му поштеде живот. Гадафија су скинули до паса и виде се крвави трагови по његовом телу. Бројни други видеи су у међувремену уклоњени из јавности, али један је јасно приказивао како га побуњеници содомизују бајонетом.

Након што је убијен, тело му је превезено у Мисрату, али права обдукција никада није направљена, а заједно са њим убијен је и његов син Мутасим. Неколико дана је његово тело било изложено, како би “сви знали да је мртав”, рекао је тада министар за нафту Али Таруни.

Грађани Либије могли су га доћи погледати до 24. октобра. Дан касније либијске власти су објавиле да су га покопали на непознатој локацији усред пустиње. Тадашњи министар информисања је објавио да је проглашена фатва, којом се прогласило да се Гадафи не сме покопати на муслиманском гробљу и да се не сме покопати на познатом месту како би се избегла ходочашћа на његов гроб.

Пророчке речи

Одбор за спољну политику у британском парламенту јавно је објавио транскрипте два телефонска разговора између некадашњег британског премијера Тонија Блера и Муамeра Гадафија. Из телефонских разговора је видљиво како Блер наговара Гадафија да се сам повуче с места председника.

“Ако имаш где отићи и сакрити се, иди, јер ово се неће мирно завршити”, рекао му је Блер, који је био својеврсни ‘изасланик’ Америке, Русије, Европске уније и УН-а, као преговарач за Блиски исток.

Транскрипти из фебруара 2011. године само су део приче у којој је западни свет покушао утецати на исход грађанског рата у Либији и спречити да сукоби не ескалирају до потпуно неконтролисане ситуације, а један од начина на који се то хтело постићи је да се наговори Гадафи да мирно напусти своју земљу.

У разговору Гадафи упозорава Блера да је Либију напала Ал Каида.

“Џихадисти желе контролисати цели Медитеран и напаст ће Европу”, пророчке су речи Гадафија из 2011. године, и заправо поновио оно што је говорио више пута, а то је да ако не буде њега да ће Европу преплавити мигранти с истока. Тада га нико није слушао, мислили су да говори глупости, но његове речи данас добијају сасвим нови смисао.

Блер потом покушава наговорити Гадафија да престане нападати оне који су се побунили против њега, а онда у другом разговору му саветује да потражи спас изван Либије.

Током та два телефонска разговора, која су трајала готово сат времена, Гадафи звучи врло неповерљиво према Западу, те пита Блера подржава ли Ал Каиду и оптужује га да жели опет колонизовати Либију. Блер с њим разговора врло опрезно и на крају разговора га моли да остану у контакту.

Гадафи га није послушао и уместо да побегне на време одлучио је остати на власти. У октобру 2011. године убијен је након што су га побуњеници пронашли у скровишту.