Постоје људи који су све дали за ову земљу, а заузврат су добили заборав, беду и немаштину. Евентуално их се сетимо после њихове смрти и онда их славимо као хероје, уместо да су такав третман и поштовање, које несумњиво заслужују, добили за живота.
Један од њих је и Будимир Давидовић, који се борио чак у три рата за Србију – оба балканска и Првом светском рату, а у старости није, онако осакаћен, имао ни за корицу хлеба. Из богате ратничке каријере посебно се истиче прича из Великог рата, једног од најпогибељнијих у историји човечанства.
Наиме, један Бугарин бацио је на њега две бомбе. Једну је Будимир одгурнуо ногом, а другу ухватио руком, те је покушао да је врати Бугарину, међутим бомба је експлодирала и разнела му руку до рамена! Будимир није хтео жив да се преда, па је почео да бежи у правцу наших ровова, али се уплео у заштитну бодљикаву жицу. Надљудском снагом искобељао се из жице, поцепаног одела и коже.
Рука му је висила на кожи која је држала да не отпадне. Окренуо се и видео 2 бугарска војника – левом, преосталом руком извукао је последњу бомбу, зубима истргао осигурач и бацио је иза себе! Ослободио се Бугара, али и даље није могао да види пролаз у бодљикавој жици, па се последњим атомима снаге затрчао и скочио на метар високу жицу.
Остао је без свести, а када се пробудио био је го, сав у крви и без руке: лекар је из његовог тела извукао 74 гелера од бомби!
„Шта ћу више да живим“, мислио је тада. „Никада више нећу вредети ни себи ни другима. Шта ћу бити? Богаљ и просјак за којим ће трчати деца по селу…“ Регент Александар скинуо је са груди Карађорђеву звезду са мачевима и лично је предао Будимиру: имао их је две, Легију части, Белог орла са мачевима, Обилићеву медаљу за храброст и Албанску споменицу.
Након ослобођења Будимира је снашла судбина многих његових сабораца. Био је присиљен да ради једнорук у надници, живео је од сажаљења других. Имао је тежак живот. Посебно је потресно писмо које је упутио председнику владе: „Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и двоје ситне деце.“
Умро је у Чачку, 1980. године, у деветесетој години живота.