Две посете имали смо на Андрићевом венцу. Јутарњег госта Вучић је примио. Вечерњи гости остали су пак испред врата, на улици. То добро илуструје Вучићеву неспособност – и сам је о томе често говорио – да процени и поређа приоритете. Он се не понаша као политичар: Вучић је звезда ријалитија. Паметан политичар усред изборне кампање једва би дочекао да се види с еколошким активистима. Поготово ако је тачно да је изашао у сусрет свим њиховим захтевима, како је пожурила да се похвали особа чији је он шеф. (Јесте, председница владе.) А и да није тачно, опет би било паметно да их је примио. Није се догодило.
Али је неких десетак сати раније примио Новака Ђоковића. Зашто га је примио – тешко је рећи. Није било доброг разлога да се њих двојица сретну. Поготово не на Вучићевом послу. Рекао је Вучић да држава Ђоковићу стоји на располагању ако му нешто зафали, да ће издвојити новац за још турнира, као и за младе тенисере (да се појави нови Ђоковић). Дакле, важно му је било само да се слика с Ђоковићем. За то је могао да сачека Ђоковића негде после тренинга и замоли га за фотографију и аутограм. Као сваки пристојни навијач. Само што би тако Ђоковић остао бр. 1 и у Србији. У гостима код Вучића, Ђоковић је пак бр. 2.
С друге стране, савршено је небитно зашто је Ђоковић хтео да посети Вучића. Како гледамо из дана у дан, многи би да посете Вучића, и свако од њих понаособ има неки свој мање-више добар лични разлог. Рецимо, ономад је старији човек из Шапца – што су га ударила кола на протесту – тражио Вучића на послу да га пита како он, Вучић дакле, сме њега, демонстранта дакле, да назове лажовом. Нису се срели. Ђоковић је имао више среће. Можда зато што је хтео само да се захвали што се Вучић заузео за њега код аустралијских власти. Видели смо: како се заузео тако се по Ђоковића и завршило: отеран је из Аустралије.
И од Вучића смо чули како се заузео. Он је позвао Новака – да л’ први, да л’ други дан, незгодно је то с временским разликама вајка се Вучић – и рекао му: шта седиш ту више, хајде пакуј се и враћај се кући. Али, није га Ђоковић послушао. Премда савет није био лош. Једино није јасно какве везе тај савет има с аустралијским властима. Кад је позвао Ђоковића да се врати у Србију, како се тачно Вучић заузео за њега код аустралијских власти. Каже Ђоковић –Вучић је још и ризиковао. Добро, шта је тачно ризиковао. Остао је Ђоковић недоречен. Нема разлога да му то узмемо за зло.
Да поновимо, ако је хтео да се захвали Вучићу, то је Ђоковићева ствар и ми о томе немамо шта да судимо. Али, што му се није захвалио телефоном? Позове га, као што је Вучић позвао њега, и каже – хвала. Кратко и јасно. Могао је телефоном и питати – је л можемо да се видимо, да вам се захвалим. Вучић – не, нема разлога, није то ништа. (Као што заиста и није било ништа.) Или – немам времена ових дана, у кампањи сам, хајде да се видимо кад све прође. Или – нема потребе, урадио сам то за тебе као што би и за друге, није прошло, нема разлога да правимо буку, испашће да те користим за изборну кампању. Није се десило.
Ђоковић је у свега неколико недеља два пута злоупотребљен у изборним кампањама. Искористили су га политичари истога – трамповског – кова. И једно и друго је могао да избегне, али није. Рећи сад да је сам крив – можда би и имало смисла, али да му то кажу родитељи или већ неко ко му је близак. Није на нама да се старамо о њему. Али, тичу нас се политичари склони злоупотребама. О Скоту Морисону се овде може поновити оно што су други већ рекли – да је обичан лажов. И још – да је нарушио част, безбедност и суверенитет Аустралије. Наравно, не када је отерао Ђоковића него нешто раније, када је изиграо Французе.
А да није лагао само Французе, због чега га је Мацрон отворено назвао лажовом, него и житеље Аустралије, правдајући се како је Французима све на време јавио, видимо сада кад у јавност излазе поруке његове владе члановима француске владе из којих се јасно види да су до самога краја свесно лагали (у вези с куповином подморница, али то је друга прича). И не само то, обрукао се недавно Морисон и када је тражио да се због недостатка радника дозволи да се у транспорту запошљавају шеснаестогодишњаци (радници, наравно, недостају због лоше осмишљених мера против заразе). Захтев је глатко одбијен.
Пошто се као председник владе сит испромашивао, Моррисон је само у случају Ђоковић погодио прави нерв житеља Аустралије, разјаривши их против Ђоковића. Да ли се на мржњи против Ђоковића могу добити избори у Аустралији – видећемо. Ако се то заиста деси, могли бисмо рећи да лудило узима маха широм планете.
С ове стране кугле, Вучићу су управо еколошки активисти до краја сузили простор за изборну кампању. На тако малом простору, он се напросто не сналази. Нема он ни ту памет ни ту вештину. Да поновимо, да има, уместо Ђоковића примио би активисте.
Прича о Рио Тинту разголитила га је као издајника и страног плаћеника. Све што је он лагао о својим политичким супарницима донедавно, сада се као истина сручило на њега. У овом тренутку, он једноставно нема кампању у оба смисла – нити има с ким да је води, нити има изборну поруку. Може само да се слика. И слика се – с Ђоковићем.
Савршено је небитно из којих разлога му је Ђоковић изашао у сусрет (исто онако као што је на наопак начин изашао у сусрет Морисону). Волео бих да је Ђоковић напросто наиван. (Добро, знамо да није.) Али, по стоти пут, небитно је. Ђоковић ту није важан. Битно је да смо гледали Вучића како немушто седи поред њега, неспособан да изговори барем једну сувислу реченицу. Обојица су лоше прошли. Ђоковић је потврдио да није бр. 1 у Србији (ако је икада то и био). Вучић пак… очигледно је, с оваквом кампањом – а бољу неће и не може имати – ускоро више неће бити бр. 1.
pescanik.net