У наративу на ком је изграђен данашњи глобални економски систем управо је дошло до неочекиваног обрта. Од краја Другог светског рата, такозвани либерални међународни поредак подразумевао је слободан проток роба, капитала и финансија, али изгледа да се то време ближи крају.
Сваки тржишни поредак подржан је наративима – причама које причамо себи о томе како систем функционише. То нарочито важи за глобалну економију, јер свет, за разлику од појединачних земаља, нема јединствену централну владу која утврђује правила и намеће њихово поштовање. Ови наративи помажу у успостављању и одржавању норми које омогућују уредно функционисање система. Једном интернализоване, прихваћене норме стабилизују глобална тржишта на начин на који међународни закони, трговински споразуми и мултилатералне институције то не могу учинити.
Глобални наративи су се кроз историју више пута мењали. У доба златног стандарда крајем 19. века, глобална економија је приказивана као саморегулишући и самостабилизујући систем који је најсигурнији онда када се државе уздржавају од било каквог мешања у његов рад. Преовладавало је уверење да ће слободно кретање капитала, трговине и здраве макроекономске политике на крају донети најбоље могуће резултате, за сваку земљу понаособ и за светску економију у целини.
Колапс златног стандарда и Велика депресија озбиљно су уздрмали наратив о доброћудним тржиштима. Режим из Бретон Вудса, установљен после Другог светског рата на кејнзијанском учењу о управљању макроекономијом у циљу стабилизације глобалне економије, дао је државама истакнуту улогу. Из перспективе овог наратива једино снажна држава благостања може гарантовати социјалну сигурност и помоћи људима који су пропали кроз пукотине тржишне економије.
Бретон Вудс је променио и схватање односа локалних и глобалних интереса. Светска економија развијана на моделу плитке интеграције подређена је циљевима пуне запослености и изградње правичнијег друштва. Захваљујући контролисаном кретању капитала и попустљивом режиму међународне трговине државе су могле да развијају друштвене и економске институције у складу са својим особеним преференцијама и потребама.
Наратив неолибералне хиперглобализације, који постаје доминантан 90-их година 20. века, уводи као приоритете дубоку економску интеграцију и слободан проток новца и на више начина представља повратак наративу златног стандарда и вери у благотворно деловање саморегулишућих тржишта. Овај наратив такође предвиђа и важну улогу државе: њен задатак је да намеће правила која ће свет учинити безбеднијим местом за велике корпорације и банке.
Заговорници неолибералног наратива су веровали да ће слободна тржишта донети корист и ван економске сфере, да ће економска добит проистекла из хиперглобализације окончати међународне сукобе и ојачати демократске снаге широм света, нарочито у комунистичким земљама као што је Кина.
Наратив хиперглобализације не пориче значај друштвене правде, заштите животне средине и националне безбедности, нити доводи у питање одговорност државе за остваривање тих циљева. Али полази од претпоставке да се они могу остварити инструментима и политикама које се неће мешати у слободу трговине и кретања капитала. Другим речима, хоће и јаре и паре. Ако су резултати разочаравајући, као што се и десило, кривац неће бити хиперглобализација већ одсуство комплементарних политика подршке у неким другим областима.
Хиперглобализација је у повлачењу од финансијске кризе 2008. зато што није успела да превлада своје унутрашње контрадикције. Државе које су надлежности за развој глобалног наратива пренеле на корпорације биле су преслабе да их наведу да подрже социјалну и еколошку агенду унутар својих земаља.
Свет одустаје од хиперглобализације и крајње је неизвесно шта ће је заменити. Економско-политички оквир који сам назвао продуктивизмом наглашава улогу државе у решавању проблема неједнакости, у пружању услуга јавног здравства и транзицији на чисту енергију. Постављањем тих занемарених циљева у први план продуктивизам потврђује унутрашње политичке приоритете, не угрожавајући притом отвореност светске економије. Режим установљен у Бретон Вудсу већ је показао да политике које подржавају кохезивну националну економију могу истовремено доприносити промовисању међународне трговине и протоку капитала на дужи рок.
Друга парадигма у настајању може се описати као хиперреализам, по тзв. реалистичкој школи тумачења међународних односа. У овом наративу истиче се геополитичко ривалство Сједињених Држава и Кине и примењује логика нултог збира на економске односе између великих сила. У хиперреалистичком оквиру економска међузависност није извор обостране користи већ оружје које се може искористити против непријатеља, као што су Сједињене Државе учиниле када су контролом извоза онемогућиле да кинеске компаније приступају напредним полупроводничким технологијама и опреми за производњу.
Којим путем ће поћи светска економија зависи од тога какве ће резултате дати ови конкурентски оквири економских политика. С обзиром на њихово преклапање у домену трговине, највероватније је да ће у неколико наредних година државе усвојити протекционистички став, вратити производне погоне у сопствене границе и усвојити индустријске политике којима се промовишу напредне производне технологије. Такође је вероватно да ће државе бирати зелене политике које погодују домаћим произвођачима, као што је Закон о смањењу инфлације у Сједињеним Државама, или уводити баријере на границама, као што чини Европска унија кроз Механизам за прилагођавање угљеника на границама. Такве политике истовремено служе циљевима домаће и спољне политичке агенде.
Ипак, вероватно је да ће геополитички разлози нађачати све остале и осигурати победу хиперреалистичког наратива. Још није јасно хоће ли фокус на подстицање напредне производње који сада доминира индустријским политикама допринети смањивању неједнакости унутар појединачних земаља, с обзиром да ће добра радна места будућности углавном бити у сектору услуга који није од значаја за конкурентско надметање с Кином.
Допуштањем да службе националне безбедности преузму економски наратив угрожава се глобална стабилност. Резултат ће бити све опаснији свет у коме ће увек присутна претња војног сукоба Сједињених Држава и Кине приморавати мале државе да бирају страну у конфликту који нимало не служи њиховим интересима.
Имамо јединствену прилику да исправимо грешке хиперглобализације и изградимо један бољи међународни поредак на визији заједничког просперитета. Не смемо дозволити великим силама да проћердају такву прилику.