Вампири постоје!

Вампири су у Србији јављају око деветог века, односно са примањем Хришћанства. Пре тога Срби су по својим старим обичајима преминуле спаљиваи, а пепео стављали у керамичке посуде или су место паљења прекривали хумком па није било могућности да упокојени устају из гроба.

Холивудске креације

У данашњем модерном свету распрострањен  је стереотип о вампирима који је створио Холивуд, а ту су вампири приказани као митска бића која устају побуђена ђаволском силом из мртвих, жедни су крви које сисају из вратова својих жртви. Имају велике очњаке, плаше се светла, белог лука и крста, најчешће су приказани у грофовском оделу са црним огртачем. Могу да се убију само пробадањем груди глоговим коцем. Они које убију постају вампири. У новијој холивудској индустрији вампирима су приказане и неке моћи слично као код многобројних супер јунака па сада могу и да лете, имају надљудску снагу и магичне моћи, а сада се убијају и сребрним метцима.

Plan B

                                        сцена из филма “Бал вампира”

Филм који је имао највише утицаја на стварање холивудског мита о вампирима је “Бал вампира” култног режисера Романа Поланског, а који је ради боље гледаности у вампиризам увео и еротику. Овде се лепо виде све набројане холивудске карактеристике вампира. Зуби, огртач, бледо лице, злобни поглед …

Вампир је митолошко биће из српске митологије које преживљава тако што се храни животном енергијом (углавном у виду крви) живих бића. Иако су приче о вампирима забележене у многим културама, можда чак и од праисторије, израз вампир није постао чест све до почетка 18. века, после прилива вампирског сујеверја у западну Европу из области где су вампирске легенде биле честе, из Србије и источне Европе. 

Србија колевка вампиризма

Колевка савременог вампира је Србија. Овај став поткрепљује и податак да је током средњег века цар Душан неколико пута морао да шаље војску у села која је захватио страх од вампира, како су забележили дубровачки трговци.

Реч вампир је реч српског порекла (оргинално “лампир”, онај који лебди) која је постала заједничка свим светским језицима, а што је занимљиво то потврђује и званична западна историја.  Овај израз први пут је забележен у једном извештају аустријског службеника Јохана Флукингера (Johann Fluckinger) о случају који се 1725. године догодио у српском селу Кисиљеву, објављен у бечком часопису “Бечки дневник” (Vinerises Diarum), под насловом Vampir von Kisilova””, “Вампир из Кисељеве”.

Decomposing Bodies in the 1720s Gave Birth to the First Vampire Panic | History| Smithsonian Magazine

                                      Илустрација из “Бечког дневника”

Овај извештај је прво помињање вампира у Европи, преведен је на више језика и изазвао “вампирску манију” у Енглеској, Француској и Немачкој.

Догадаји су се збили 1727.-1728. године у селу у близини Београда, али је епидемија потрајала све до 1732. године. О свему је извештавао војни лекар Јохан Флукингер који је баш на православни Божић 1732. године написао извештај под називом “Visium et Repurtum”, преко кога је случај доспео у ширу јавност. “London Jurnal” 4. маја исте године објавио је превод тог извештаја. Тада је реч вампир први пута ушла у енглески језик и стекла популарност.

Петар Благојевић, у аустријским изворима Peter Plogojović, био је сељак из Србије, за којег се везује легенда да је после смрти постао вампир и усмртио девет особа укључујући и свог сина, пре него што је месни свештеник позвао тадашње аустријске власти да помогну селу против вампира.

У присуству два царска официра и службеника аустријске власти, Благојевићев гроб је откопан и леш му је спаљен, након што се утврдило да не показује никакве знаце распадања, а на уснама су му били видљиви трагови свеже крви.

У поменутим бечким новинама писац текста наводи речи старешине села који је стигао на гробље и ту затекао откопано тело покојног Петра Благојевића:

“Прво, нисмо осетили ни најмањи задах од овог тела, нити из његова гроба, нити онај општи мртвачки мирис. Тело, сем носа који је био нешто спљоштен, остало је потпуно свеже. Кост, брада и нокти уместо већ опалих израсли су нови. Уместо старе коже, која је постала светлобела, појављује се нова свежа кожа. Лице, ноге и руке тако су очувани да нису могли бити бољи ни за живота. У његовим устима приметио сам са највећим изненађењем мало свеже крви коју је по општем казивању исисао из оних које је уморио. Уопште, нађени су сви знаци које такви људи треба да имају. Пошто смо ја и поп све ово видели, народ је у највећој хитњи заоштрио један колац и њиме пробо мртваца посред срца. При овом бдењу појавила се сасвим свежа и црвена крв која је потекла и кроз уши и на нос. После су, по обичају за овакве случајеве, спалили тело и претворили га у пепео “.

Још четири суседна леша су ископана, исти метод коришћен је на њима, пре него што су сва тела спаљена. То је зауставило указивања и нападе. Неколико је особа умрло од великог губитка крви пре него су се власти поново забринуле и заинтересирале за случај. Овај пута радило се о једној десетогодишњој девојчици, седамнаестогодишњој девојци и сељаку Станку, за које је потврдено да су вампири. Одсечене су им главе и тела спаљена, а пепео бачен у Мораву.

Прича је направила огромно интересовање у Бечу и Лондону и онда је дошло до комецијализације, како то код Енглеза обично бива.

Сава Савановић

Свако од вас је макар некада чуо за Саву Савановића. Ако нисте читали приповетку Милована Глишића “После деведесет година”, онда сте можда гледали филм Ђорђа Кадијевића “Лептирица”, а који је у време емитовања изазвао велике реакције и узбуђење у Србији. Ако нисте ни једно ни друго, онда сте можда чули некада од некога да спомиње једног најпознатијег српског вампира, Саву Савановића, који је годинама мучио становнике села Зарожја покрај Ваљева.

ZABORAVLJENA VODENICA SAVE SAVANOVIĆA: Mesto gde više ne ide ni LEPTIRICA! 'Noću niko pametan tamo ne zalazi'!

                                Уметничко виђење вампира Саве Савановића

Ако нисте ни то, онда ћете сад прочитати да је Сава Савановић један од најпознатијих вампира у српској традицији, а и шире. Глишић је у горепоменутој приповеци испричао причу о томе како је у Зарожју постојао вампир који је ноћу убијао људе у воденици, све док се није појавио храбри Страхиња који је на превару извукао име од вампира и са осталим становницима села пронашао његов гроб у „кривој јарузи под рачвастим брестом”. Са црним коњем, глоговим коцем и водом аџијазмом испоштовани су сви ритуали упокојства вампира и Савановић се више није појављивао.

И дан-данас мештани села Зарожје верују да је њихово село посећивао вампир Сава Савановић. Приче о Савином вампировању преносиле су се са колена на колено међу сељанима, а пре неколико година се подигла и паника око тога што се воденица урушила, па су се мештани забринули да Савановић неће више имати где да обитава, па ће почети да посећује њихове куће. Да ли се њихово веровање у Саву развило из искреног убеђења или из жеље да поспеше туризам у свом малом месту, у то нећемо залазити. Али једно је сигурно: Зарожје је, по веровању народа,  посећивао вампир.

А одакле Миловану Глишићу инспирација за ову причу?

Већина проучавалаца Глишићеве прозе слаже се да се он умногоме ослањао на народну традицију, веровања, причања из крајева из којих је поникао. Глишићеви родитељи потекли су из села у општини Бајина Башта – Годачево и Горња Кошља, која се налазе у близини села Зарожја. Та села је Глишић још од малена често посећивао и из тих села потиче један забележени случај о борби мештана против вампира Милисава, који се десио две године пре него што се Глишић родио.

О том случају борбе против вампира Милисава остао је један извештај упућен тадашњем министру унутрашњих послова Илији Гарашанину. Тај извештај је пронашао Велибор Берко Савић, истражујући великане Ваљевског округа.

У том извештају се наводи како је неки Милисав Ракановић дуго времена боловао од „падајуће болести”, па пошто није могао више да се мучи, он се обесио. У народној традицији је познато да су повампирењу, између осталих, најподложнији они који изврше самоубиство. После неколико дана од Милисављевог самоубиства проширио се глас да се Милисав повампирио – око стотинак људи се пожалило како их је Милисав посећивао, како је ноћу гушио децу по селу, а међу тим људима су се нашли и његова жена и деца. Они су се једногласно договорили да се тај вампирски терор мора спречити кaко пише у полицијском извештају „отворе гроб  вампира Милисава, кога надувена видивши повичу да је прави вампир и затим извучу га канџама из гроба и на ватри спале”. Мештани тог села за овај поступак нису кажњени јер, како се наводи у извештају, они су то урадили из самог незнања, а и „што су јошт једног мртвака пре 15 година, кога су за вампира држали, исто онако спалили, пак за ово никоме одговарали нису”.

Наравно, није ово једино сведочанство да су вампири некада ,,ходали” Србијом, има још доста забележених случајева и из Ваљевског округа, али и из целе Србије, али овај, по времену и по месту настанка, највише одговара Глишићевом Сави Савановићу.

О Сави Савановићу су писали многи аутори. Они сви тврде да је Сава Савановић постојао и да је био богати трговац у Ваљеву. Једна прича говори о томе да је боловао од тешке болести и зато се одвојио од људи и живео сам у воденици, а друга прича је да је убио своју младу љубавницу на свиреп и крвав начин, а да су га после овог злочина сељаци убили.

И у “вампирском случају” наново се јавља чињеница да су странци свесно “украли” и кривотворили велики део српске историје и културе. То се најјасније види у случају најпознатијег светског вампира грофа Дракуле, који је и данас неисцрпна холивудска инспирација, док су Румуни због овог мита измислили Дракулин замак и од тога направили туристичку атракцију.

Гроф Дракула

Дракулино право име је Владислав  Змајевић III  (румунски: Владислаус III Дракулyа), кнез и војвода Влашки, познат и као Влад Цепеш (рум. Влад Ţепеş – Влад Набијач). Владислав је био влашки војвода, који је владао Влашком у три наврата: 1448, 1456 — 1462. и 1476. године. Познат је по томе што је током своје владавине спроводио сурове методе у одбрани од османских освајања, нарочито набијањем на колац османлијских заробљеника и њихових помагача.

Kako je postao Drakula: Vlad Cepeš nije pio krv i bio je žrtva medijske propagande - Daljine.rs

                                        Владислав  Змајевић III

Такође је познат и као инспирација за име вампира у роману “Дракула” Брема Стокера. Владислав је рођен 1431. године у тврђави Сигишоара у Трансилванији. Отац му се исто звао Владислав, док му је мајка била молдавска принцеза Снежана.

Владислав је имао старијег брата Мирослава  и млађег полубрата Радослава . Исте године када је рођен, његовог оца је у Нирнбергу немачки цар и мађарски краљ Жигмунд Луксембуршки увео у војни крсташки Ред Змаја чиме је стекао надимак Дракул-Змај. Поверен му је задатак борбе са Османлијама на граници Трансилваније и Влашке.

Владислав је супротно војној тактици тога доба, практиковао изненадне ноћне нападе, а у једном таквом походу на табор османске војске, замало му је утекао и сам султан Мехмед Други. Наводно, након тог ноћног упада, Мехмед Други се повукао са својом војском, заплашен својом замало погибијом, као и шумом османских војника набијених на колац, све што је преостало од претходног османског похода.

Након тог успеха Влад III је постао пуноправни члан Реда “Змајева” уз додатак Дракул. Владислав III је одбијао да носи круну, већ је као симбол власти носио капу – црну шубару са брошем (заправо прстен са црвеним рубином на златној осмокракој звезди, са бисерима на крацима, кроз који су била провучена орлова пера и на тај начин би био закачен о шубару).

Том прстену, али и драгом камену су приписивана посебна својства, јер је поседовао редак облик шестокраког астеризма, а о пореклу испредане легенде. У случајевима одсуства Владислава III, капа би била постављена на стуб на средини трга, а случају његове смрти била би дата његовом од народа изабраном наследнику.

Постоји неколико варијаната приче о смрти Владислава III. Најраширеније је веровање да је погинуо децембра 1476. године у борби против Османског царства у близини Букурешта. Друга верзија је да су га убили нелојални влашки бојари, баш пре него што је победио Османлије на бојном пољу, или у лову.

Постоје такође и тврдње да је пао у боју, окружен телима својих верних молдавских телохранитеља (јединице које му је позајмио кнез Стефан III Молдавски). Други пак тврде да је Владислава у тренутку тријумфа убио један од његових људи.

Једина неоспорна чињеница јесте да су Османлије одсекли Владиславу главу и послали је у Истанбул сачувану у меду, где ју је султан приказивао на колцу као доказ да је “Казикли бег” коначно мртав.

Име Владислава Змајевића Цепеша налази се и на списку дародаваца манастира Хиландара на Светој Гори

Најпознатија вампирица

KUPALA SE U KRVI DEVICA I POBILA 2.000 ŽENA, BILA JE VAMPIRICA: ERŽEBET BATORI, NAJSTRAŠNIJA ŽENA

                                                      Елижеберт Батрои

Други случај је веројатно пуно познатији од претходног. Елижеберт Батрои (1560-1614) је свакако најпознатија вампирица. Долази из моћне грофовске породице Батрои. Била је мађарска грофица, позната под називом “Крвава грофица” због њене опеднутости крвљу и због бројних убистава која је учинила или која су учињена под њеним наредбама.

Удала се за ратника, грофа Ференша Надасдија који се борио против Турака остављајући своју жену саму. Она је, вероватно из досаде, постала опеднута својом лепотом, накарадним уживањима и окултним стварима и разним врстама садизма према служавкама с којима је радила оргије пре него би их убила. Била је уверена да је крв врло делотворно козметичко средство, посебно ако удари жртву тако јако да је њена крв попрска по лицу и рукама. Купала се у крви јер је мислила да крв девица одржава њену кожу незном и младом. Држала је девојке затворене у кавезе обешене на плафону, а њен помоћник је дугачком мотком убадао жртве тако да грофица може да се тушира у њиховој крви, коју је и пила. Убила је много младих девојака у својој служби. Тачан број се не зна, помиње се број од 2000. У сваком случају, истина је на крају откривена и грофица је са својим помагачима ухапшена и осуђена. Зазидана је у својој спаваћој соби у замку. Четри године касније, стражари који су је кроз малу рупу у зиду хранили, открили су да је мртва.

Вампиризам као болест

Ради се о болести стручног назива Порфирија или на енглеском Porphyria. Порфирија је поремећај у организму при којем организам производи превише хемикалије зване порпхyрин. Порпхyрин служи за стварање хемоглобина, који је део црвених крвних зрнаца и служи за пренос кисеоника. Хемоглобин крви даје њену црвену боју. Сав вишак порпхyрина тело избацује кроз мокраћу и столицу. Када тело производи превише порпхyрина, као што се то догада код порфирије, остаје премало хемоглобина за одржавање здравља.

Porphyria Cutanea Tarda (PCT): A Photosensitive Disorder... - Academic Dermatology of Nevada

                                              Болесник од порфирије

Порфирија утиче на нервни систем и кожу. Када утиче на живчани систем узрокује бол у прсима, грчење мишића, слабост и немоћ, халуцинације, нервне нападе, љубичасту боју урина и менталне поремећености као депресија и параноја. Када порфирија утече на кожу узрокује свраб, чиреве по кожи и алергију на сунце. Напади ове болести могу бити изазвани и покренути одређеним дрогама и лековима (нпр. анти-беби пилулама, седативима и наркотицима), осталим различитим хемикалијама, одређеном храном и претераним борављењем на сунцу.

Какве ово везе има са вампирима ? Врло велике. ево и објашњења:

Има више врста и студија ове болести, једна од њих је Congenital Erythropoietic Porphyria (CEP). То је генетичка болест. Ево и стручних информација :

Због овога особе које пате од ЦЕП-а развију јаку алергију према сунцу и сунчевој светлости зато не смеју по дану да излазе. Обично такве особе су скроз беле пути (што одмах подсећа на вампира). Ова болест утиче на кости и зубе зато се често јавља да особама које болују од ЦЕП-а нарасту остри очњаци. Касније отпада коса, а на другим деловима тела израстају длаке. Болесници пате и од хроничне анемије која захтева или конзумирање крви или трансфузију. Овакве особе умиру до 20-25 године. Ова болест је ретка зато се и не зна много о њој.  Још увек није излечива, иако постоје лекови за сузбијање напада. Како се очигледно види има велике сличности са вампирима; бледи тен, алергија на сунце, велики очњаци, конзумирање крви. Је ли могуће да је у прошлости већи број људи патио од ове болести, а због недостатка медицинског знања људи су их прогласили вампирима ? Јесу ли се тако увукли у наше легенде? Свакако да јесу.

Легенда или стварност

Да ли је легенда о вампирима потекла из људског ума ? Можда од жеље за бесмртношћу, надљудском снагом, жеља да буде неко и изнад људи .

Легенда се развијала вековима док није дошла на данашњу ситуацију. У сваком народу постоји легенда о некој врсти вампира укоријењена у фолклор, народна предања и приче, чак и песме. Вампири у нама отварају пут у мистику, у тамну страну наше психе. Многи људи воле текстове, филмове и остало о вампирима, а догада се да се оснивају култови у њихову част где се састају фанатици опседнути вампирима и крвљу.

srpski-vampir-sava-ozivljava-svoju-slavu | Zanimljivosti

Крв доиста течност живота. Маје су у прослости биле опседнуте крвљу, чак су имале и бога крви, ритуале у којима су се приносиле људске жртве, а свешеници би носили одећу натопљену крвљу што их је издизало изнад других. Зато није чудно што су вампири изабрали баш крв за храњење. Легенда је и да су вампири бесмртни и скоро нерањиви могуће да је настала баш због крхкости људске расе. Људи су подложни болестима, сваки већи губитак крви доводи до смрти, људи старе и умиру. Чиста жеља да постоји неко или нешто што може живети столећима и што временом постаје све јаче, а не старије и слабије, одмах буди масту у нама.

Зашто у неким легендама вампирима смета лук, света водица, светло и крст ?

Објашњење се може лако наћи. Лук је опшепознати лек и помазе организму у обрани од болести, што би се данас рекло , помаже имунитет. Египћанима је лук била света биљка на коју би стављали десну руку када би се заклињали. Веројатно због својих лековитих својства (а можда и неугодног мириса) смета вампирима. За свету водицу и крст, а веројатно и светло заслужна је Црква и хришћанство. Крст представља симбол вере у Исуса Христа, откупитеља греха, свега Божанског и као такав смета вампирима који долазе од ђавола. Веројатно је иста прича и са светом водицом. Светло смета јер представља неђто добро, светлу страну, док се у тами и магли скрива зло. Зашто вампири имају дугацке очњаке, чудне чци. ? Одговор на то је једноставан. Да би се издвојили од људи, да би се нагласила њихова сличност са дивљим зверима као вука. Скривају се около и хране се невиним жртвама и дању се скривају у својим вечним почивалиштима-гробљу.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *