Нашли се Србин, Американац, Немац, Француз, Италијан и Словак. Звучи као почетак вица у коме ће Србин да намагарчи све друге. Само што није виц. И осим Србина тамо у Приштини је и онај Албанац који квари целу причу
Необичан формат и састав посредничке евро-атланске петорке више говори о ономе шта се догађа на релацији Београд-Приштина преко Брисела и Вашингтона, него штуре изјаве главних протагониста након одвојених састанака у петак.
Није било довољно што је главном европском помиривачу Срба и Албанаца Мирославу Лајчаку у помоћ притекао Американац задужен за овај део Европе Габријел Ескобар, него су се као појачање пут Приштине и Београда упутили и Немац Јенс Плетнер са све Французом Емануелом Боном, као директни тумачи оног тајновитог немачко-француског плана који би требало да реши све косовско-српске запетљанције. А пошто премијерка Италије Ђорђа Мелони начелно Бриселу, Берлину и Паризу не верује, а Западни Балкан се због руске инвазије на Украјину одједном нашао у жижи европске занимације, овом дрим тиму се прикључио и њен изасланик Франческо Мариа Тало, квалификован за овакву мисију као некадачњи стални италијански представник при НАТО-у.
Укратко: озбиљна се сила намерила на оног Србина и Албанца с почетка текста, са намером да, ако треба, и руке ломи не би ли, макар док се не распетља ратни украјински чвор, са дневног реде скинули реметилачке српско-албанске чарке.
Својевремено је 1999. у француском дворцу Рамбује тадашња државна секретарка САД Медлин Олбрајт тек из шуме изашлог Хашима Тачија недељу дана морала да обрађује да потпише Мировни споразум са све америчким додатком који је потурен, а за који се знало да Слободан Милошевић не може да га прихвати. Тада се млађани, дипломатски неискусни и нестрпљиви командант УЧК врпољио зато што у Споразуму није стајало ништа што би непосредно указивало на брзо формализовање независности Косова. Биће да му је на крају Олбрајт рекла нешто типа “будало једна, потписуј то, ако ни ти не потпишеш, како онда да бомбардујемо Србе“.
Нико никога сада неће да бомбардује, али ако Аљбин Курти коначно буде прихватио формирање какве-такве Заједнице српских општина, онда ће се сва сила заједничког и појединачног притиска Европске уније, САД, Немачке и Француске сручити на Александра Вучића не би ли ствари почео да гледа, како их виде из Вашингтона, Берлина, Париза и Брисела.
Биће да Куртију тренутно, под један, смета што евро-атлантски “партнери“ од Србије не траже одмах, и то ултимативно, да се према Косову опходе не као према лажној, већ као према независној држави; у игри је тренутно, вероватно, “само“ одустајање Београда од активног супротстављања томе да Косово добије столицу у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Под два, ваљда се од премијера Косова тражи да прихвати формирање ЗСО-а који за длаку превазилази овлашћења невладине организације, па се он због тога врпољи. Нестрпљиви Курти би да одмах добије све, па отуда Лајчаково “разочарање“ након разговора са дипломатски, у одосу на Вучића, неискусним Куртијем и изјава да су од њега, Куртија, очекивали “више разумевања“ за европски предлог.
Док се Курти буде јогунио, Вучић ће моћи да одлаже непријатно “да“ или “не“ евро-атлатнтском “предлогу“ који су саставили Немаци и Французи и одржава статус кво правећи себи алиби за евентуалне уступке. Али ако Курти прихвати шта му се нуди за одређене уступке, “предлог“ западне петорке би у Београду веома брзо могао да се претвори у ултиматум. А ту су још и несрећне санкције Русији.
Дипломатско умеће Вучића и Куртија биће да онај други буде оптужен као кривац за дестабилизацију региона како би се на њега обрушила сва неподељена сила западног притиска, при чему Вучић оставља утисак вештијег играча, па га је и Лајчак био похвалио као кооперативног, док Курти има јаче карте у рукама јер суштински жели оно, што желе и ови посредници. Само не одмах.