ВЕЛИКИ МАГ КРЕАЦИЈЕ

Циклусно време основних небеских кретања је непромењиво, јер припада „природи ствари“, за разлику од линеарног, које одређује „ствар природе“. Отуда, владајућа наука сматра, да су математичари бавећи се астрономијом први употребили знак или обележје нуле, јер она је била позната Мајама и Вавилонцима како наводи ББС, који су је користили у прорачуну смене годишњих доба.
Већ Винча познаје симболе за све математичке операције, па се намеће логично питање: Постоји ли директан доказ употребе нуле као знака, слова, симбола или броја у протоисторији? Постоји, нула је маркер на источном хоризонту персонализованог насеља Лепенски Вир, поред осталих реперних тачака циклуса године. Значи, осим математике, ни космос не може да функционише без нуле, па је то свакако био разлог да она добије крила мистике.
Циклус године или „точак Закона“ је примордијални постулат, а његова нулта тачка је покретач (иницијатор) божанске креације, чије су реперне тачке највећи празници старе србске вере једнобоштва, али такође и данашњег јудео масонског или либерално-хуманистичког ришћанства! Откриће нуле, која је “број за себе”, историјски се приписује Вавилону, Мајама или Индима, али, ова произвољна прича има за циљ, да прикрије континуитет нуле од Лепенског Вира!

Hула симбол за бесконачно

Прича о нули је упоредна бајци о „римским бројевима“, који постоје у Винчи барем три хиљаде година пре „Рима“, али се ови бројеви ипак не зову винчански! Исти је случај с открићем свода, чији настанак наука смешта на Исток, иако он постоји неколико хиљада година раније у архитектури хлебних пећи Лепенског Вира, које и данас на Балкану у „вурњи“ (хлебној пећи) имају облик калоте!

Нула је нумерички симбол (манифестован знак) за стање (А. Манојловић), које подразумева свеприсутност Творца! Свакако, да овде треба направити разлику између стања и празнине који су објективни, у односу на нирвану која је доживљај! У комуникацији, „моћ речи“ проистиче из значења, оносно везе са појавним, која се испољава кроз појединачно, па зато индијска филозофија језика истиче, да је значење проблем универзалија. 0туда, треба разликовати знак (потенцијал) од обележја и симбола (актуал) или броја (фреквенција). Мисли поседују моћ остварења, преко речи, које имају могућност претварања енергије у материjу, или обратно, пошто реч није само производ мишљења, већ може и да га обликује!
Број изражава фреквенцију у октавном закону, који је почетак и крај стварања, па се помоћу броја може декодирати појавно, каже Тесла, јер свако живо биће пулсира одређеном фреквенцијом. Динамичко својство енергије претставља број, док је геометријски облик израз статичког дела материје, који припада знаковном систему. Отуда, непарни (небески) бројеви су активни, а парни (земаљски) пасивни. У складу с овом поделом, „бројна вредност једноцифарних бројева представља духовни свет, двоцифрених ментални, а троцифрених и вишецифрених материјални“.

Одакле потиче научна заблуда, да су знаку или обележју нуле били потребни миленијуми како би постала број? Одговор пружа идеолошки потпуно погрешан став владајуће науке, да је човек све мање знао што идемо даље у његову прошлост, иако је сасвим очигледно да је потпуно обрнуто! Прича владајуће науке о нули као броју започиње на Истоку, половином седмог столећа, са списима индијских математичара, којима се приписује њен математички концепт бесконачности, иако он постоји још у Лепенском Виру! Тај концепт такође постоји барем два миленијума пре Инда, код Расена (Сарбина), који су директни наследници културе Винче, а такође у предању сталежа Келта (=Гала), код којих је нула симбол за бесконачно!

Персијанци су преузели идеју нуле два столећа касније, а затим се нула и индијска концепција бројног система шире на запад до Арапа, и на исток у Кину, где је додатно проширена. У Европу, нула долази почетком 13 столетја, с књигом Фибоначија или Леонарда из Пизе, који је написао Liber abaci, Књига о рачунању, у којој је записан децималан систем писања бројева. Званичници кажу, како се нула до тада није сматрала бројем, већ се записивала као реч, знак, обележје или симбол.

Како је то могуће, да се једноцифрени и вишецифрени бројеви, први пут појављују у Европи тек почетком 13 столећа, иако пре тога постоје као бројне вредности слова на старим србским надгробницима или у Законоправилу??? Србско писмо је пресликана стварност, у којој свако слово има своју бројну вредност, једноцифрену, двоцифрену и троцифрену. У Законоправилу, године су записане словима с карактером, а овај начин записивања бројева стар је барем 7500 година, и замењен је тек у 17 столећу „арапским“ бројевима!

Нула је главни број, с посебним вредностима и својствима неопходним за бројни систем или математичке операције. Она омогућава децималан систем писања бројева, или алгебарску дефиницију негативних бројева, док је у основним рачунским радњама неутралан број, па помоћу ње разликујемо бројне вредности. Она је реалан паран број и представља „капију“ (границу) између позитивних и негативних бројева. Основа је празног скупа, који „није празан, јер је члан самог себе“! Отуда, када се скупу природних бројева дода нула, добија се проширени скуп. У историјској причи о нули, пресудно је то, што је омогућила развој бројног система у математици.

Иако је нула без икакве величине, могућност њеног бројања приказана је у главној тачки циклуса године, познатијем као „точак Закона“. То је тачка географског истока, која се се налази на узлазној путањи земље, а представља почетак и крај ротације и револуције „кола небеског“, у пресеку привидне путање Сунца и небеског екватора. Тачка пролећне равнодневице одређује главни (кардо) правац апцисе екваторијалне равни, који је хармонијски, у позицији када Сунце прелази на десну или крсну страну кола небеског, односно из ноћи у дан, или из зиме у лето! Она је нулта тачка почетка и краја основних небеских кретања, или ротације и револуције, што је необорив доказ протоисторијске концепције нуле као бесконачности!

Циклусно време, али не и линеарно

Нула или пауза (интервал) је тачка пролећне равнодневице, која је покретач и иницијатор тока Стварања и Остварења, јер с њом започињу или се завршавају примордијални циклуси ротације и револуције! Начело је увек неделатно, па ипак, њиме све настаје, каже Лао Це! Оно је средиште судбине, као стање, упоредно знаку нуле, за који Инди користе аријски назив шунја, празан простор, етимолошки истоветно речи „чунак“ у србском језику, који је округао и шупаљ, а његов пресек геометријски даје облик круга!
Математичку поставку нуле као философског концепта бесконачности, дао је Е. Шире, умношком нуле и бесконачног: 0 х ∞ = 1 (Једно, Творац, Створитељ, Апсолут, Свесадржитељ…). Наравно, ова поставка филозофије математике се односи само на циклусно време, али не и линеарно! Ову поставку подржава и тројанска култура, која је идентична винчанској, јер на расенским саркофазима и урнама од теракоте, обавезно стоји знак нуле као симбол за вечност!

Реперне тачке циклуса године су две равнодневице и две повратнице Сунца, па су главни празници народног предања и Ристове вере: Васкрс (пролећна равнодневица), Видовдан (летњи сунцоврат), Госпојина (јесења равнодневица) и Божић (зимска краткодневица)! Насеље Лепенски Вир је подигнуто у правцу источног хоризонта, према Трескавцу, на коме је микромаркер летње дугодневице, што није случајно у урбанизму протоисторије, који је одређен светом географијом, где тлоцрт градова често пресликава сазвежђа на небу, а цивилилизован начин живота подразумева повезаност обредног места и сохе небеске или електро магнетног поља, са сва три постојећа митолошка света србског предања.

Познавање тачке географског истока на кардо правцу екваторијалне равни, логички је необорив доказ, да су још Лепенци знали за нулу, јер тачка пролећне равнодневице одређује почетак и крај ротације и револуције у циклусном времену! О томе, сведочи и етимологија нуле од архаично србског мула, магијска примена сврхе узрока, а овај појам значи још: руб, почетак, принцип! Значи, концепт бесконачности коју има нула као пауза или интервал, у божанској креацији има улогу покретача! Нула је у Мисиру обележје за основу пирамиде, у њеном дводимензионалном графичком приказу, а троугао мајка облика, јер су три тачке услов равнотеже у природи! Троугао није случајно „мајка облика“, јер пресликава троструко кретање (ин)директне светлости. Свакако, да ни кинеска расправа о нули, није случајно написана у девет свезака! Девет је коначан број, а симболички се представља као „божанска планина“, која је средиште света, геометријски дата у облику троугла, јер кретање светлости је тројно, а троугао је (мисирско) обележје хармоније!

Точак

У арапском, нула значи „празан“, али је пре тога знак нуле у Индији постао цифра (< зера, од ариј. сару, фин). Нула у старосрбском такође значи „ништа“, а настала је од арх. срб. нашта, ништа, и представља симбол за бесконачно, па отуда и мистична моћ која јој се приписује! Латинско nullus, ништа, ниједан, етимолошки се разликује, а настало је од арх. срб. анала, бог Године, одакле је појам анал (хроника), за временски период примордијалног циклуса године!

Ал Кварзими нулу зове galgal, точак, што долази од арх. срб. гола, кугла, лопта, небески свод. Тачка је као и круг симбол за вечност, јер она као простор суштине такође означава целовитост и јединство! Уосталом, „тачка је отац кругу“, а (питагорејски) симбол тачке у кругу је ознака за број један и апсолутно јединство (Једно)! Нула одувек има природни облик круга, што није случајно, јер круг (с тачком) је најопштији и најстарији духовни симбол стања и креације.

Генон и Дугин с правом истичу, да је европско просветитељство променило свест човека, јер је раскинуло са традицијом. Упркос томе, што се назива „златно доба антике“ и сматра почетком „модерне“ науке, ренесанса претставља заборав многих ствари! Јер, “нешто не може настати из ничега”, а ренесанса није обнова антике, већ прикривање продужетка континуитета преисторијске културе Подунавља са Балкана!

Слободан М. Филиповић