Петра I је заменио његов синовац Раде, потоњи црногорски митрополит и велики песник Петар II Петровић Његош, кога је стриц пред смрт заклео “да верује у Бога и да се држи Русије”
Хиротонисање Његоша у Петрограду Митрополит Петар II Петровић Његош
ВЛАДИКА Петар I је 1785. отпутовао у Петроград да би учврстио политичке и верске односе са Русијом и да би добио материјалну помоћ за свој народ. Ради тога се по правилима дворског протокола обратио канцелару Потемкину са молбом да га руска царица “удостоји пријемом код ње”. Пошто на време није добио одговор, владика Петар се досетио да у Русији живи генерал Симеон Зорић, који потиче из друге генерације српских досељеника у Русију (Украјину). Зорић је према владикиним сазнању, био у командном врху руске војске, а уједно је одржавао интимне (љубавне) односе са руском царицом, па је замољен да уговори пријем у двору.
Пошто је и Потемкин (познат по изградњи лажних Потемкинових села за царицу Катарину) такође био у љубавној вези са руском владарком, одбио је Петров захтев за дворски пријем из чисте љубоморе према Зорићу. Црногорски владика не само да није примљен на двор, него је наложено да буде протеран из Русије.
КАДА је царица сазнала за овај скандал, хитно је захтевала од једног пуковника из своје пратње да пронађе владику и да му се извини, као и да га позове у двор. То се није остварило јер је Петар већ био у Минску (Белорусија) на повратку у Црну Гору. Из белоруског града је написао писмо Колегијуму руског министарства иностраних послова у коме је између осталог рекао: “Да бих сачувао себе и свој народ од свакојаких порицања, за дужност сматрам овом приликом напоменути колегији иностраних дјела: ако из учињене мени неправде кад год произађу какве посљедице противне руском двору, у таквом случају сваки такав догађај мора се приписати кнезу Потемкину, који, не уважавајући ријеч великих руских царева, коју су они гарантовали граматама, презирући и безобразно изгонећи поштене људе, старао се је не само угасити у мом народу пламен љубави к Русији, но и читавом народу славенском написати у срцу, да друкчије мисли о братској Русији и да слику оваквих догађаја оставе у памети своме потомству. Праведност нашу нека пресуди савјест сваког човјека, који није помрачен неправдама.”
Из овога писма види се да је владика достојанствено прешао преко личне увреде да би очувао важнију ствар – пријатељство између Русије и Црне Горе. То закључује и најбољи познавалац црногорско-руских односа Марко Драговић који каже: “Да је владика заборављајући на све непријатности и понижења која је доживио, пристао да се жртвује за добро свога народа, увјерен да га само може тражити у руском пријатељству.”
ПЕТРА је на духовном и световном положају заменио његов синовац Раде, потањи црногорски митрополит и велики песник Петар Петровић НЈегош. Што се тиче политичког опредељења новог владара Црне Горе, треба имати у виду његов исказ у коме каже да га је стриц пред смрт заклео “да верује у Бога и да се држи Русије”
Његош је испоштовао стричеву заклетву и врло брзо ступио у контакт са руским конзулом у Дубровнику Јеремијом Гагићем, иначе пореклом Србином из Груже. Гагић је новом црногорском владару давао корисне политичке и дипломатске савете, с обзиром на то да је нови црногорски владар тада имао непуних 17 година. Још један руски дипломата је пружао помоћ Његошу да се снађе у компликованим међународним односима у којима се налазила Црна Гора због испреплетаних утицаја и интереса Турске, Аустрије и Русије на овом простору. То је био руски посланик у Цариграду Аполонарије Бутењев. Он је са истом доследношћу и упорношћу бранио на Порти, како интересе Србије за време власти кнеза Милоша Обреновића, тако и интересе НЈегошеве Црне Горе.
Његош је, такође, веома радо прихватао савете од Ивана Вукотића који је још у време владавине Петра отишао у Русију у својству његовог личног представника у овој земљи. Боравећи дуже времена у Петрограду, Вукотић је уочио многе корисне ствари у функционисању руске државне управе, уверен да то треба применити и у Црној Гори. По повратку на Цетиње, Вукотић је ступио у контакт са Његошем и предложио му да оснује Сенат, као једну важну полугу државног устројства Црне Горе.
ЊЕГОШ је то прихватио и тако је настала прва званична институција у Црној Гори која је одиграла кључну улогу у стварању црногорске државности. Вукотић је, такође, заслужан што је установљена и институција племенских капетана, као значајних органа власти.
Да би испољио своју духовну блискост са Руском православном црквом, Његош је почетком 1833. године отпутовао у Петроград да би тамо био хиротонисан за митрополита црногорског. Црквеној свечаности хиротонисања присуствовао је и руски цар Никола, чиме је руски двор указао част и поверење како владици тако и Црној Гори. Црногорски историчари тврде да је присуство руског суверена на овој црквеној свечаности много значило за цетињског владику, јер му је улило “додатно самопоуздање и снагу да настави у јачању црногорске државе и цркве и да оствари племенско јединство”. Сам Његош је о овом догађају рекао: “Таквих веселих дана више у свом животу виђети нећу”.
ДРУГИ пут Његош је кренуо у Русију у мају 1837. године, али овога пута је доживео непријатности које су потицале из Црне Горе. Наиме, бивши председник црногорског Сената Иван Вукотић, који је у Русији уживао велики углед јер је имао статус руског племића, оптужио је Његоша на петроградском двору за наводне неправилности у руковођењу земљом. Због тога је владика задржан у граду Пскову да би се проверили наводи Вукотићеве оптужбе. Сва срећа што се у све ово умешао Константин Родофиникин, начелник Источног департмана руског Министарства спољних послова који је добро познавао ситуацију на Балкану јер је за време Првог српског устанка био представник Русије код Карађорђа. Родофиникин је аргументовано одбранио НЈегоша од неоправданих оптужби и црногорски владика и песник је примљен на двору. Руски цар Николај И је пажљиво саслушао НЈегошеве захтеве, који су се односили на могућност досељавања Црногораца у Русију због глади која је владала у земљи, као и о руској помоћи приликом утврђивања граница и добијања нових територија.
ЦАР је имао разумевања за Његошеве оправдане захтеве, што показује одлука руског двора да се помоћ Петрограда Црној Гори повећа са 1.000 на 9.000 златних дуката годишње. Цар Никола је имао разумевања и за остале Његошеве захтеве, па је издао наређење да се у Црну Гору упути потпуковник Озеровски који ће помоћи цетињским властима приликом територијалног разграничења са Аустријом.
Током свог боравка на Цетињу, Озеровски је стекао повољно мишљење о Црној Гори и о њеном народу. Како тврди Иван Ивачић (аустријски начелник у Котору) “Озерековски је био необично наклоњен Црној Гори и Његошу. На сва уста је хвалио Његошеву окретност, његову енергију и његове способности”. Тако је владика стекао у Петрограду искрене пријатеље и заговорнике добрих односа царског двора и Цетиња. Цар свих Руса био је задовољан мисијом Озеровског и зато га је унапредио у чин пуковника, подаривши му уз то златну табакеру са брилијантима.