Власт жели да будемо сиромашни

Средња класа у свим развијеним економијама нестаје кроз стални процес ерозије њене способности да се пење на друштвеној лествици. Ово се дешава усред масивних такозваних стимулативних планова, великих програма права, бескрајне дефицитарне потрошње и „социјалних“ програма.

Реалност је да би они који криве капитализам и слободна тржишта за сталну ерозију средње класе требали боље размислити. Масовно штампање новца и стално финансирање већих влада новом валутом немају никакве везе са капитализмом или слободним тржиштем; то је наметање радикалног облика етатизма прерушеног у отворену економију. Грађани који поздрављају најновији владин стимулативни план не схватају да вам влада не може дати ништа што вам раније није узела. Добијате чек од 1.000 долара и платите три пута више од инфлације и уништења реалних плата. Због тога је група економиста и експерата покренула Иницијативу поштеног новца. Зауставити уништавање структуре економије, средње класе и бизниса кроз константно уништавање валуте коју владе монополизују.

Грађани ретко разумеју инфлацију. Многи верују да је инфлација еквивалентна расту цена и зато криве оне који стављају ознаку на производ за губитак куповне моћи валуте. Међутим, инфлација је узрокована тиме што више јединица валуте иде ка истом броју добара и услуга. Штампање новца изнад потражње је једина ствар која чини да цене расту унисоно. Ако цена расте из спољног разлога, али количина валуте остане једнака, све остале цене не расту.

Дезинформације грађана о инфлацији нису њихова кривица. Постоји армија такозваних експерата распоређених око влада које покушавају да их убеде да инфлацију изазива све и свашта осим једине ствари која може да подстакне агрегатне цене у исто време: девалвације куповне моћи валуте. Да бисте дозволили владама да увећају своју величину у кризама и ван њих, морате бити уверени да квантитативна теорија новца не постоји. Понуда новца помножена је брзина новца једнака нивоу цена, или инфлација пута реални производ привреде. Више новца у систему ствара већу инфлацију. Начин да вас убеде да претходно поменута теорија не постоји јесте да вам кажем да између 2009. и 2018. није било инфлације, а да је новчана маса значајно порасла. Овај аргумент занемарује да су у том истом периоду здравствена заштита, нега деце, становање и друга незаменљива добра и услуге порасли у просеку за 57% према АЕИ, као и огромна инфлација цена имовине настала од некретнина до акција и обвезница када је брзина новца је нагло опадала.

Не постоји таква ствар као што је „инфлација која потискује трошкове“, инфлација роба или инфлација у ланцу снабдевања. Увек има више новчаних јединица које иду на релативно ретке робе и услуге. Размислите о томе на тренутак. Ако би одједном цена нафте нагло порасла због неког спољног фактора, попут рата, а количина валуте је иста, грађани би имали мање новца за куповину других добара и услуга. Једини начин на који се један трошак провуче до коначне цене добра је ако издате јединице валуте расту брже од економске производње.

Замислите штап од дванаест инча. Ви и ја разумемо његову величину јер се јединица мере не мења. Сада замислите да су влада и централна банка промениле јединицу мере по својој вољи. Исти штап би био дванаест, двадесет или тридесет инча, у зависности од тога како се манипулише мерном јединицом.

Инфлација је савршени и најнеморалнији порез јер владе и политичари криве супермаркете, бензинске станице, корпорације или стране произвођаче и представљају се као решење за проблем који су ове владе створиле. Инфлација је стални губитак куповне моћи валуте коју издаје влада.

Грађани не разумеју инфлацију јер већина не може да замисли зашто би власт  желела да они буду сиромашнији. Инфлација је пренос богатства са штедиша и реалних плата на задужене владе. То чини величину владе у привреди већом и нагриза богатство приватног сектора. Зашто?

Вештачко стварање нових новчаних јединица никада није неутрално. То несразмерно користи првим примаоцима нових јединица, државној потрошњи и дефициту, а масовно штети последњим примаоцима новца: стварним платама и штедњом. То је, у суштини, процес прикривене национализације привреде.

Величина владе масовно расте у кризним временима јер „морају да троше“ и даље расте у временима опоравка како порези расту и „ванредни“ планови потрошње се консолидују и одржавају док порески клин само расте, а инфлаторни притисци и даље трају.

Неки желе да верују да вештачко стварање новца долази од приватних банака, а не централних банака.  Лако је разоткрити. Учините да централна банка престане да купује државне обвезнице, надувава свој биланс, штампа новац из ваздуха и манипулише ценом новца (каматне стопе), и сви ћемо видети како приватне банке не проширују понуду новца експоненцијално. Чак и централне банке то називају „трансмисионим механизмом“ монетарне политике, па зато прате раст кредита као позитиван развој без обзира на нагомилане ризике.

У својој књизи Економске последице мира, Џон Мејнард Кејнс је написао: „Речено је да је Лењин изјавио да је најбољи начин да се уништи капиталистички систем разврат валуте. Кроз континуирани процес инфлације, владе могу да конфискују, тајно и неопажено, важан део богатства својих грађана. Овим методом не само да конфискују, већ и самовољно, и док процес многе осиромашује, неке заправо обогаћује. Поглед на ово произвољно преуређење богатства погађа не само сигурност већ и поверење у праведност постојеће расподеле богатства”.

Грађанима се одузимају могућности да се пењу на друштвеној лествици кроз сталну финансијску репресију и повећање пореза. Наравно, увек нам се говори да ће сва повећања потрошње платити „богати“, савремени мит о рогу изобиља који би требало да покрије све владине неравнотеже и да заувек финансира сваки план права. Очигледно, они који су преварени обећањем о вечном бесплатном новцу владе који плаћају „богати“ суочавају се са суровом реалношћу вишеструког плаћања владине „великодушности“ нижим реалним платама, нижим расположивим приходима и вишом инфлацијом.

Иницијатива поштеног новца је створена да подсети грађане да не постоји нешто као што је рог изобиља магично стабло државног новца. Разлог зашто је то сада кључно је зато што се друштво чини немоћним на видику још једног плана потрошње од више милијарди  долара који се финансира валутом која се штампа из ваздуха.

У Теорији новца и кредита, Лудвиг фон Мизес објашњава: „Принцип здравог новца има два аспекта. То је афирмативно у одобравању избора тржишта за уобичајено коришћено средство размене. То је негативно у ометању склоности владе да се меша у валутни систем.” Мизес даље објашњава да је здрав новац кључни инструмент за „заштиту грађанских слобода од деспотских упада од стране влада, једнако важан као што су устав, независне институције и систем контроле и равнотеже који штити грађане у демократско друштво“.

Валута треба да буде резерва вредности, јединица мере, а опште средство плаћања да би био новац. Разлог зашто га централне банке штампају из ваздуха је да прикрију огромне и растуће неравнотеже влада. Како процес постаје незаустављив, независност централних банака је не само доведена у питање, већ се у великој мери пориче. Владе не желе независне централне банке јер више воле да повећавају дефиците и контролишу привреду на рачун штедње и плата грађана, верујући да је то за њихово добро. Манипулација валутама није алат за раст; то је оруђе за контролу и непотизам. Зато владе рачунају на неке моћне савезнике у процесу потпуне контроле и етатизма. Чини вас сиромашнијим такође вас чини рањивим и зависним од све веће државе која обећава бесплатно богатство и слободу, али доноси сиромаштво и репресију.

Уништење валуте је неизбежно ако се не примени поштен новац.

Здрав новац је важан колико и независне институције. Она штити грађане од перверзних подстицаја влада да своје неравнотеже пренесу на становништво, а од суштинског је значаја да се гарантује суштина слободе, а то је економска слобода.

Daniel Lacalle