Знате како се каже: пара на власт иде, култ на култног. Добро, не каже се, али би комотно могло. Осим што култ не иде на култног, бар не ко што Миле иде лајковачком пругом, него срља. Насрће такорећи.
Напад на култног редитеља је само најновији, али свакако не и последњи, отужни, мада злобни и надасве злокобни покушај да се опањка свако ко је бољи од ове власти. А таквих је барем шест милиона и то само у Србији, али пошто нису сви јавне личности онда власт пикира прво оне за које „посумља“ да би се могли кандидовати на изборима, нарочито председничким. Не баш на све, ту сте у праву. Пикира само на оне који на тим изборима имају шансе. Јер није власт блесава па да понови грешку Слободана Милошевића који је дозвољавао да се у сваком Дневнику прочита саопштење Војислава Коштунице и његове опозиционе странке. Знамо како се то завршило.
Наравно да овакво понашање власти није новина. Нова су само нека лица којима се одвратне речи стављају у уста. Госпођа докторка министарка, на пример. Или госпођа премијерка – раније је те отровне бљувотине изговарао господин премијер. Али, ако би се премијерки још и дало опростити (а не би, чак ни по оној: опрости јој, боже, не зна шта прича) докторки министарки је тешко дати опроштај јер је положила заклетву у којој се експлицитно каже да је најважније не нашкодити. Наравно да њене речи неће нашкодити репутацији редитеља, али би његов физички интегритет могао да доживи непријатност од неког плаћеног или добровољног обожаваоца власти. И шта би тада радила докторка министарка – осим што би тражила одштету за душевну бол коју би јој причиниле оптужбе за подстицање насиља?
Наравно да не би радила ништа што би се од лекара или часне особе очекивало. А и душевна бол је вероватно већ увелико надокнађена парама и некретнинама. Евентуално би поставила још неку дијагнозу која је ван њене уске струке, па би рекла да је све то пројекција. Знате онај механизам одбране који је још Фројд установио – оно кад неко своје мисли, жеље и мотиве пројектује у друге особе. На пример кад неко, ко се по сопственом признању опијанио од среће што је убијен премијер, сада, када је поново дошао на власт, другима приписује убилачке намере (од оног „знам како ћу скончати“ до најновијег „можете само да ме убијете“) док истовремено јавно кокетира са сопственим самоубилачким поривима, најчешће бешењем.
Но, такође по Фројду, пројекција је један од најпримитивнијих механизама одбране. Што не значи аутоматски да је ова власт примитивна или да је, далеко било, чине примитивци. Само су им методе такве. И то не зато што мисле да бирачи више воле примитивне кабадахије него ‘леба да једу, чист ваздух да дишу, незатровану воду да пију – јер се припадници власти и не кандидују на изборима – него зато што се доказују свом култу. Који нема чак ни славску културу па да зна да је основни ред да домаћин славу проводи код куће, а не да сваке године ландра около, час код Путина, час код рудара.
Надежда Миленковић