Вулин ујео пса!
Поднаслов: Пас демантовао вест, мало ћерања комендије није наодмет пре него што пређемо на озбиљније ствари. А ствару су врло озбиљне, Високо Место само мало претерује кад каже да је ситуација густа, да се притисци (свих боја) појачавају и да је тачка пуцања близу.
Светислав Басара
Трезвенији аналитичари – у које не убрајам моју незнатност – још давних дана су указивали да ће се „политика четирију стубова спољне политике“ једнога дана Србији обити о главу. Јесте та политика – чија ауторска права придржава ЈеџС и његов труст пилећих мозгова, од почетка била као космодиск – дакле неучинковита и смешна, али је деловала. Стубовима, наиме, било ни из џепа ни у џеп, а нама било заувар.
Солидне државе – поготово оне најмоћније – много су скромније од Србије. Оне се по правилу ослањају на само једну политику – сопствену – чије магистралне правце не мењају без преке потребе. Оне најсолидније не мењају их никад. Као и све на овом свету, свака од тих политика има своје добре и своје лоше дане, своје успоне и падове, али се од „зацртаних“ политика у озбиљним земљама не одустаје. Као што ни ми – немајући никакву политику осим „недавања“ – не одустајемо од Косова, све у нади да ће нам га једнога дана вратити најчвршћи стуб наше спољне политике, Матушка Русија.
Водити политику туђим политикама исто је што и млатити глогиње својим qњрзем. У таквим ситуацијама туђе политике покупе глогиње, а нама остане израњаван qњрз. Писац неће да каже да мале земље попут наше могу опстати без ослонца на неку моћну земљу или савез, али хоће да каже да морају да се определе за само једну и да онда гузељају по беспућу повијесне збиљности делећи и добро и зло са изабраницом свог спољнополитичког срца.
Сва четири стуба наше спољне политике од почетка су знала да је српско кобајаги ослањање на сваког од њих немогућа мисија, али су се, сваки из своје рачунице – Москва због НИС-а, Вулина и још којечега, Пекинг због уносних послова, САД и ЕУ из својих разлога – фолирали да су поуздани партнери.
Ко зна до када би то тако гузељало, да не изби рат у Украјини, грдно судилиште после кога ће – ако уопште икада заврши – политичка мапа света изгледати битно другачије. Питање од 1.000.000.000.000 евра је: ђе ћемо ми бити туне? Исход рата је засад неизвестан, али једна ствар је сигурна: где год да будемо, биће нам горе него што је сада, а ни сада није бајно.
Зашто? Зато што нам, коме год се приклонили царству, нико неће веровати и свак ће нас гледати ко смрдљив сир. Запад зато што смо месецима одуговлачили са увођењем санкција Русији – које можда и не уведемо – а Русија зато што се нисмо сврстали уз њу и послали четничку дивизију у испомоћ на украјинско ратиште.
Руски ТВ Пинкови и Хепији већ увелико напушавају Високо Место, никога, међутим, не треба да завара то што САД и ЕУ још увек говоре помирљивим тоном – и они мисле у длаку исто што и руски Марићи и Сарапе, Соловјев и Маргарета Симоњан. Не био ја у нашој кожи.
