Читаво ово укоравање и покоравање Ивице Дачића и његових социјалиста је последица незадовољства Александра Вучића степеном њиховог обожавања његове личности, волуменом и учесталошћу њиховог пљескања његовим говоранцијама током скупштинске седнице посвећене Косову. Неће да им дозволи, као на прошлогодишњим изборима, да поново дижу сопствени рејтинг на његовој муци, да се држе по страни, док се он труди да удовољи и љубитељима Путина и поборницима Зеленског, и онима који би у бој за Косово, и онима који би шпринтом до Брисела
Никаквог правог раскола нема између Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије, између Александра Вучића и Ивице Дачића, унутар интересне партијске коалиције на власти. Само је газда био незадовољан недовољним степеном обожавања и волуменом аплауза социјалиста током посебне скупштинске седнице о Косову, док су њега, председника над председницима, незахвални опозициони глупани и лопови нападали и опкољавали.
Нико од Дачићевих посланика да скочи на ноге понесен излагањем председника, нико да зацрвени дланове када Вучић онако мало подигне глас код неке поенте, што је сигнал за свеопште пљескање. Нико од социјалиста да дотрчи да својим телом брани председника напредњака, државе и боса коалиције, када су му се они, који су припрамали, како каже, јуриш на Скупштину, исувише приближили.
И онда још и онај несретни Звонко Стевић који је гледао неки порнић за време логорејичне сеансе председника којом је убеђивао гледаоце скупштинског циркуса да је он, Вучић, тај једини прави српски јунак који се сам самцит бори против петоглаве америчко-европско-немачко-француско-италијанске аждаје и оног терористе Куртија за очување Косова са све Метохијом у домету Србије. А оном социјалисти Стевићу било досадно, шта ће човек.
Биће да је праведнички бес Александра Вучића изазвало неко најновије интерно истраживање јавног мњења, које је показало да се социјалистима, уздржаним у убеђивању Срба да следи Армагедон ако неко Вучићев не стави потпис на Шолц-Макронов косовоски план, као ономад Ивица Дачић на Бриселски споразум, диже рејтинг. Неће Вучић да направи исту грешку као пред прошлогодишње априлске изборе, када је СПС зајахао на српској љубави према Путиновој Русији која је напала Украјину и подигао се до уцењивачког капацитета, док је Вучић био приморан да балансира. Није опростио Дачићу што је тада водио кампању за себе, а не за њега.
Припретио је Вучић зато сада социјалистима губитком директорских и другим функција, ако не наставе да пузе пред њим, и Дачићу лично, ако не настави да му се клања и приноси жртве на олтар јединог коалиционог божанства.
Зна Вучић добро да се социјлисти налазе у десетогодишњем трпном стању зарад привилегија које доноси власт, а да им је нарочито пријатно у напредњачком загрљају – није. А и министру за “певање и брукање“ Дачићу мора да је дозлогрдило да после три деценије у политици буде вечита друга виолина. Снује и он сигурно неке своје снове.
Читаво Вучићево укоравање и покоравање СПС-а и Дачића је превентивна работа у ситуацији која за њега заиста није лака: како да бираче убеди да је црно у ствари розе, да се он херојски бори против независности Косова, ако неко његов под притиском буде потписао уговор који је де факто заокружује?
Овај укор разедног старешине Дачића и његових социјалиста за циљ има да их постави на њихово место и да се поново упрегне читава машинерија у јавно и неупитно обожавање и дизање рејтинга Александра Вучића.
А што се ванредних парламентарних избора тиче – па биће их ако истраживања јавног мњења буду показала да СНС, уз све познате махинације, убедљиво добија. Баш као и у случају београдских избора.
Стварно, шта би са превремним изборима у Београду, зар није Вучић обећао Ђиласу да ће их бити на пролеће?
А што се тиче Вучићеве изјаве да не намерава да се кандидује за премијера – па говорио је он тоном најдубље искрености и убеђења и да му на памет не пада да се кандидује за председника.