Вучић није педер
Вучић је у недељу на ТВ Првој поручио публици да није педер. Заправо, толико није педер да се више пута запитао да ли је можда педер јер није увео санкције Русији, јер није признао Косово, или је педер јер се у Србији ударнички граде аутопутеви?
Питања су, разумели сте, реторичка. Свако ко није дибидус издајник или мрзитељ, рекао би да председник државе није педер, да је штавише све супротно од педера и језикословцима би било боље да скују суперлатив који би пристајао уз врхунско непедерство првог међу нама.
За чудесну јавну употребу речи која је претила да падне под бритвом политичке коректности – а сада се ори са стадиона и хале, те рутински користи у студијима националних телевизија – има се захвалити само Вучићу.
Тешка је неправда према хомосексуалцима што је реч, једном осмишљена да их унизи и обезљуди, сада постала као добар дан. Додуше, овде се мисли на карактерну особину.
Вучић је народу потанко објаснио и зашто га поглавито навијачи Партизана зову педером. Тобоже, јер је разбио и похапсио мафију са трибина. „Ја ћу да наставим да се борим против кољача, убица и нарко-дилера, а ви вичите шта год вам је воља“, поручио је председник одсутним навијачима њему неомиљеног клуба.
Читалац упућен у тајне вучићологије – вештине тумачења председникових обраћања – иза „кољача, убица и нарко-дилера“ препознаје Беливуков клан и прикљученија. Сасвим искусан вучићолог већ је прозрео и шта председник ради – мафијашку багру са трибине, која је стасала у недрима његовог режима, приписује широкој маси навијача Партизана који су против те багре били све време.
Да се подсетимо пар чињеница о којима је онолико писано (у антидржавним медијима, разуме се). Такозвани Сале Мутави и његов доглавник Беливук су под палицом Вучићевог човека и генсека Владе Новака Недића скупљени са навијачких шипки других стадиона да глуме навијаче Партизана, почисте стару екипу (исто криминалну), и управо да сузбију скандирање „Вучићу, педеру“.
Има снимака са стадиона ЈНА где силници прескачу на источну трибину, међу породичне људе и њихову децу, да их млате и васпитавају јер ови себи дају одушка тако што ту и тамо шефа државе зову педером. Парола је иначе рођена баш на ЈНА, кад је ономад навијач упао у кадар згранутом репортеру РТС-а Пеђи Страјнићу. Тако је парола, иако детињаста и тупава, постала симбол пробијања медијске блокаде.
Онда је Сале Мутави, којег је држава упорно одбијала да пошаље на већ пресуђену робију, пао у сачекуши на шта се председник преподобио и објавио први од неколико „ратова мафији“.
Беливук је преузео послове обезбеђења београдских ноћних клубова, али и страначких скупова СНС, те растурање наркотика. Волшебно су нестали ДНК докази за чувено убиство на шинама, иако су трагови водили до Веље Невоље.
Онда се Беливук канда отуђио, почео да меље људе у ћевапе, постао непријатан државно-мафијашком апарату који га је на својој сиси отхранио, па је ухапшен. Исто се недавно десило и са Врачарском групом, па се тек тада у скандирање „Вучићу, педеру“ стидљиво укључио и коп Партизанових навијача.
Вучићу није право што га зову педером не јер гради аутопутеве и одолева признању Косова – мада би, по њему, већ и то било довољно да га се обожава – него јер је држава „помогла“ Партизану, сасувши паре посебно у кошаркашки клуб. Зар ни то није довољно да се умукне?
Очигледно није. Јер тамо где се критика гуши систематски, а потреба за њом постоји, притисак мора негде да изађе, као из експрес-лонца. Па макар у виду инфантилне увредљиве песмице. Она би била обесмишљена једино кад би председник престао да се једи и жуди да буде универзално вољен. Али то је ван његових могућности, такве су му карактерне особине.
