Иако савезници председника Александра Вучића у српским медијима навијају за руску војску у Украјини, он тврди да је Србија политички неутрална. Србија је на крају и гласала (невољно) за резолуцију Генералне скупштине УН-а којима се осуђује руска упореба силе и незаконита анексија украјинске територије. Али Вучићева је влада више пута одбила да подржи западне санкције против Русије. Европски званичници, амерички сенатори и разни изасланици похрлили су Вучићу говорећи му да је време да изабере: хоће ли Србија бити део Европе или савезник Русије? Упркос свим притисцима, Вучић држи Србију у неизвесности.
Али Србија не може још дуго да остане неутрална када је у питању сукоб Русије против Украјине. Остати неутралан док крвник коље жртву значи морално стати на страну крвника.
Однос Србије према рату у Украјини захтева додатни контекст. Док у другим земљама руска државна новинска агенција Спутник и руски ТВ канал РТ шире пропаганду Кремља, у Србији се већина домаћих медија понаша као да су и сами део руске машинерије под заповедништвом Кремља. Проблем наравно није ограничен само на медије. Србија се никада није одрекла великосрпске националистичке идеологије која је довела до ратова у бившој Југославији. Једини изузетак била је кратка премијерска владавина Зорана Ђинђића, али то је прекинуто његовим убиством 2003. године.
Данашње српске политичке вође биле су сведоци ратова деведесетих. Вучић је био високи члан Српске радикалне странке осуђеног ратног злочинца Војислава Шешеља. Његов коалицијски партнер Ивица Дачић, председник Социјалистичке партије Србије, био је гласноговорник Слободана Милошевића. Један од најближих Вучићевих сарадника, министар унутарњих послова Александар Вулин, каријеру је започео као члан Југословенске левице, странке коју је основала Милошевићева покојна супруга Мирјана Марковић. Данашња министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић радила је у часопису Српске радикалне странке Велика Србија, чији назив (Велика Србија) говори сам за себе. Српски политички лидери још увек јавно не признају Сребреницу као геноцид. Суочавања с прошлошћу није било. Напротив, политичке, медијске, културне, црквене и друштвене елите и даље негирају одговорност Србије за ратне злочине. Недавни историјски ревизионизам у Србији сугерерише да су Срби били жртве, а не злочинци. Међународно осуђени српски ратни злочинци враћају се кући након одслужене казне, па бивају дочекани као хероји и добијају медијски простор да изнесу своју верзију истине за коју верују да Хашки суд, наравно, није могао разумети.
За екстремно десне српске националисте мир на Балкану само је привремен, баш као што су и границе. И даље сањају велику српску државу која ће обухваћати Косово, Црну Гору, Републику Српску и делове Хрватске. Остварење тог сна није сада могуће, али националисти су стрпљиви. Након пораза у југословенским ратовима повукли су се како би лизали ране, распиривали мржњу према суседима и путем медија држали становништво у стању борбене приправности. ‘Морамо да чекамо док се међународне околности не промене‘, један је од главних наратива руске пропаганде пласиран на српско тржиште, а који се филтрира кроз делове српских медија више од дв деценије.
Српски ултранационалисти чекали су да Русија уђе у ‘одлучујући сукоб са западним антихристом, да порази безбожну Европу и САД и успостави другачији светски поредак‘. Поверовали су у Путина као месију и замишљају га као надограђену верзију Слободана Милошевића: владара моћног царства с нуклеарним арсеналом на располагању.
Када је Русија напала Украјину, Путинови следбеници мислили су да је дошао њихов час; то је био почетак великог преокрета у којем ће стари поредак бити срушен и из његових рушевина настати свет у којем суверенитет, границе и међународни уговори нису били важни. Умјесто међународног права и осталих западњачких ситница, завладао би закон џунгле, како ауторитарна традиција налаже. Државе као Србија, како они верују омиљене од стране владара устоличеног у Кремљу, стекле би право да доврше оно што су започеле пре три деценије.
Хваљење руске злочиначке агресије на суверену земљу неупућенима може изгледати чудно. Али, како каже ми који живимо у срцу таме, земље чији су хероји Слободан Милошевић, Радован Караџић и Ратко Младић, не очекујемо ништа боље.
Они који још увек верују у теорије завере о масакру на сарајевским Маркалама 1994. године да је намјештен и да су раскомадани лешеви заправо лутке, лако ће поверовати сличној пропаганди о масакру цивила у Бучи. Ако се медијске хијене могу да ругају жртвама геноцида у Сребреници у ударном ТВ термину, зашто би жалиле за жртвама Путинових злочина? Како је велики српски писац и мислилац Радомир Константиновић рекао 1991. године: “Живимо у свету (ако је ово живот) у којем чудовишно постаје природно, а природно чудовишно.” Његова дијагноза Србије, нажалост, није ништа изгубила на тачности.
Гардијан