Од недеље, када је са седнице партијског органа ођекнуо наводни састав нове Владе Србије, слушамо и читамо озбиљне анализе домета овакве Владе. Сериозност је на нивоу – као да је Влада заиста изабрана прозивком председника Србије након седнице главног одбора СНС-а. Истина је да није, да је расправа о њеном избору у току у Народној скупштини и да гласање тек предстоји. Али то као да никога више не занима.
Софија Мандић
Јавност се више него икада раније сродила са идејом да је Вучић у недељу читањем имена партијских другова извршио оно што се у демократском друштву зове избор Владе. Лист Данас објавио је текст под насловом Вучић објавио састав нове Владе: Ово су нови министри (СПИСАК). И други медији, који себе воле да дефинишу као професионалне, следили су овај модел. О таблоидима не вреди ни говорити. Озбиљна јавна гласила већ данима врве од текстова о „новим министрима“, о њиховој источној или западној оријентацији, о томе да ли су њихова имена уопште битна јер је кључ свих одлука на једном и добро познатом месту. Медији који су наклоњени владајућој гарнитури и они који нису се разликују само у интерпретацији потоњег – да ли је доношење одлука на једном месту добро или лоше (мада се и ова граница прихватањем омнипотентности председника полако брише). Тако је како је – желе да нас убеде. Опирати се може само чудак и будала. Веровати у процедуре било које врсте, па и при избору Владе, исто је што и веровати у Деда Мраза или Зубић Вилу. То је за тврдоглаве, незреле, неозбиљне, за децу. Озбиљни људи знају како ствари заиста функционишу и како да се прилагоде тренутку.
Од ретких који и даље чврсто стоје на становишту да је тиранија једног човека и једне партије неприхватљива добили смо анализе које су истовремено релевантне и ирелевантне. Не јер њиховим ауторима фали интелигенције и луцидности, већ из сасвим другог разлога. Тешко је рећи било шта смислено о политичкој недођији у којој се Србија тренутно налази. Тешко је и свалити сву кривицу за овакву ситуацију само на СНС. Опозиција и грађани су у тренутку глобалне кризе трпељиво чекали конституисање Скупштине (4 месеца) и избор Владе (скоро 7 месеци) од одржавања избора. Делује да институције нису потребне не само Вучићу, већ никоме. Ако и јесу грађанима, навикли су да их немају, па боље и не траже. Овом општеприхваћеном државном и грађанском понижењу је изузетним деценијским залагањем допринела СНС. Али оно није било могуће без суштинске, експлицитне и имплицитне колаборације већине.
Колаборација је уједно и реч дана.
Током јучерашње скупштинске расправе, мандатарка Брнабић је покушала да се осврне на стање у енергетском систему. Уз све напоре да изговори како би енергетски систем под одређеним условима колабирао, Брнабић је као покварена плоча понављала: све би колаборирало. Покушала је и сричући – све би ко-ла-бо-ри-ра-ло. Понављала је Брнабић 4 пута и сваки пут ју је непоправљиво водио до колаборације. Око ње су немо седели будући министри-колаборанти. За историју, а можда и стручњаке за лапсусе, интересантна је оваква ментална опседнутост мандатарке колаборацијом.
Чини се да је у овом комичном (и испоставиће се, виралном) моменту неочекивано, али несвакидашње упорно засијала истина. Пробила се из редова будућих министара, слојева њихове интелектуалне прљавштине, незнања, криминала, нечистих савести и неутемељених амбиција. Из прекаљеног удвориштва саме Брнабић вриснуло је признање – да колаборира.
Значење ове речи (лат. цоллабораре, сарађивати) је повезано са учешћем у заједничком подухвату. У друштвеном и политичком говору се најчешће користи у негативном смислу. Колаборира се углавном са непријатељем, са окупатором, са силама зла. Колаборација је синоним за бешчашће, за издају општег добра.
И баш таква ће бити нова Влада Србије, ако буде изабрана онако како ју је у недељу прозвао председник Србије. Делује да је Вучић пронашао најбоље и најуцењеније колаборанте који ће подићи још виша утврђења око наше политичке недођије. Ове зидине имају за циљ да нас додатно одсеку од реалности и цивилизованог света. Претходни колаборанти су у томе већ прилично успели – не примећујемо да све мање видимо шта се дешава са друге стране зида, да се све слабије оријентишемо у односу на окружење. Слабо перципирамо и шта се дешава са ове стране зида. Пола године нисмо примећивали да Србија нема Владу; сада не примећујемо да нема нову. Гутамо бесмисао као добар дан. Реалност нас је слудела и забетонирала у самицу у коју повремено улази добри чувар Вучић – да нас угреје, нахрани и утеши. Ту је и када треба да расподели неки динар, од свега што нам је претходно узео.
Али чак и када то ради, када нам пружа шансу да привремено преживимо, чујемо само њега. Присуствујемо монодрами у којој има места за само једног јунака и само један глас. Докле ће то трајати, није извесно. Делује да то више не зависи од нас или да макар не зависи само од нас. Али сваки комад и свака представа имају крај. Једном када се ова наша заврши остаће добар штос – ненадани пробој истине у стварност и невољно признање мандатарке да би сви колаборирали, само да могу.