Сећате се оног Вучићевог објашњења како се десило да хиљаде људи уплате истоветни износ напредњацима за кампању? „Седимо нас двоје, и буде ту и неки трећи човек. Ја не знам да ли је то тако, ал’ претпостављам – ја кажем: ’а ја хоћу да дам 800 евра, али ја не могу да дам 800 евра, дозвољено је мање. Ево ти, изволи новац, молим те, плати за нашу странку’“.
И тако пар хиљада пута. Нећемо поново објашњавати да је и ово што је испричао, градећи се невештим, опис кривичног дела из Закона о финансирању политичких активности. Од тада је прошло 50 месеци, па се уз сво стрпљење због евентуалног спорог али посвећеног и студиозног рада полиције и тужилаштва, може закључити да није било истраге. Или је квака у томе што се Вучић оградио да „не зна, али претпоставља“, па су истражни органи одмах констатовали да је све то шупља прича и да треба чувати ресурсе за озбиљну борбу против организованог криминала и корупције, за случајеве попут оног о коме смо као парадигматичном писали овде.
Судећи по томе, мало је вероватно да ће се истражни органи потрести и због нове Вучићеве изјаве која би се неком невештом правном лаику могла учинити као кривично дело „Давање и примање мита у вези са гласањем“.
Председник Србије и председник странке, обећао је „младима“ још по 100 евра, уколико он и његова партија не изгубе изборе. „Молићу да и у другој половини године, уколико не изгубимо на изборима у априлу, молићу људе да још једанпут помогнемо младим људима“, каже Вучић.
„Ко другоме нуди, даје, обећа награду, поклон или какву другу корист да на изборима или референдуму гласа или не гласа или да гласа у корист или против одређеног лица односно предлога, казниће се новчаном казном или затвором до три године“, каже Кривични законик.
Срећом, Вучић брине и за тужилаштво. Не, није им обећао по 100 евра, већ се поново мудријашки оградио – он ће „молити“ да се подели новац. Можда би се могло тумачити и да није обећао одређеном лицу.
С друге стране, помоћ је условљена победом напредњака и Вучића на изборима, а „молити“ да се новац подели могао би и ако не победи, па нас то већ води ка сумњи за злоупотребу службеног положаја, трговину утицајем.
У сваком случају, ако постоји снажна воља да се ништа не истражује, нема сумње да постоји довољно аргумената да ништа и не треба истраживати. А неко ко за управљање јавним новцем нема ама баш никакве надлежности може слободно да настави да капом и шаком и обећава и дели и да поткупљује бираче из свих категорија за које истраживања или слободне процене покажу да се колебају.
Институције, уосталом, имају и лепо изграђену праксу оправдања разних облика кршења закона – од Дробњака у Кукуловцима, до недавног Вулиновог промовисања Вучића на сајту МУП-а.
Вучићева изјава, међутим, могла би бити занимљива не само истражним органима него и истраживачима у области антропологије, социологије, психологије. Према његовим речима и према његовом поимању света, морала и универзалног система вредности, млади људи од 18, 19, 20 година, којима се дели (читај: он дели) новац ће „први пут тај новац осетити као свој, као нешто што је њихово, што су зарадили“. Па то, пази сад, „рађа додатну одговорност и према новцу и према држави и умећеш да поштујеш то што си зарадио“. Неко циничан би додао у загради: читај: према Вучићу и СНС-у на изборима 3. априла, јер ако си зарадио, ваљда си нечим зарадио.
Залудно је, међутим, згубидански се бавити питањима морала, изградње личности, а истовремено се бавити Вучићем и системом вредности изниклим из онога што он баштини (и упорно покушава да избрише, кличући да не треба гледати у прошлост, већ у будућност, бар када се ради о његовој личној прошлости, а истовремено закопавајући Србију у глиб лажних митова и лажних хероја из прошлости).
Добро знамо да његовом систему нису потребни свесни људи који ће радити за новац, већ робови који ће спуштене главе, без речи, примати милостињу. И то је демонстрирано небројено пута.
Није тајна да је и подела те милостиње, као и готово све што Вучић чини, део изборне кампање, очајничке борбе да се задржи монолитна власт на свим нивоима. Та похлепа за влашћу створила му је, међутим, озбиљне проблеме, много веће него што му, за сада, може створити опозиција. Реч је, наравно, о ономе што неки означавају као „буђење еколошке свести“. Због широког бунта изазваног пројектом Јадар/Рио Тинто, Вучићевој кампањи било је потребно, ПР језиком, додатно управљање кризом.
Овог пута није прошла проста, испробана, медијска манипулација – добри инвеститор, камиони, милиони, милијарде, а где су милијарде инвестиције, а милиони новца исплаћеног страним плаћеницима.
Рио Тинто је гурао своју причу, а Вучић и вучићи су нелагоду и отпор који су се још пре две и по године назирали, али нису угрожавали ни режим ни пословне дилове, замајавали уобичајеним обећањима – градиће се и фабрика батерија, довешћемо и произвођача електричних аутомобила, заинтересовани Кинези, фабрика која је планирана крај Берлина градиће се овде. Па је растао и улог – од 250.000 милиона које је Рио Тинто већ уложио и 200 које планира, преко Вучићеве мантре „не само ‘мајнинг’ него и ‘рефајнинг’“ и 3,4 милијарде годишње током 56 година, на крају се дошло до 19,7 милијарди годишње од катода, батерија, аутомобила, пратеће индустрије.
„Не бих вам рекао ништа од овога да са сигурношћу не можемо да кажемо да већи део овога већ имамо у џепу“, поручивао је Вучић. Онај тужилац са почетка приче могао би да се заинтересује ко шта има у џепу, рекао би неко наиван или неки циник.
Већ готово заборављена прича о (локалном) референдуму о пројекту није ни била улог у овој партији, већ само блеф. А сада, када су лицитирани толики износи, одигране неке солидне карте (нема сумње да је Рио Тинто имао трошкове и улагања, како у истраживања, тако и у откуп имања), тешко је поверовати да су се повукли и једни и други.
Вучић је улог стално подизао, што је створило утисак да ОН никако не може изгубити ако пројекат Јадар опстане. Он је овде коцкар који се поводи простом математичком рачуницом – ако на рулету стално улажеш на пар, све док не добијеш, дуплирајући износ када изгубиш, на крају ћеш, када пар коначно изађе, бити на добитку. Проблем је што у коцкарницама постоји ограничење улога и ако не добијеш пре него што дуплирајући досегнеш „плафон“, изгубио си све.
А где је граница у Србији? Овде правила поставља само Вучић. А да не бисмо приметили да је оно што улаже наше здравље (навикли смо да у односима са другим инвеститорима улаже наш новац из буџета или преко „инвеститора“ новац за који се може сумњати да је био наш пре него што се вратио са пропутовања егзотичним острвима), заиграо је и за другим столом, уложивши свој живот. Тачније причу да му је угрожен живот.
Одједном сви медији имају рубрику „Одјеци и реаговања“, пребројава се ко је пре послао телеграм којим осуђује Атентат и тражи да се открију Политички Инспиратори, домаћи и страни издајници&плаћеници који циљају Вучића, породицу.
Атентат је у земљи у којој је премијер убијен и у коме је претходних деценија изведено још низ успешних или неуспешних атентата и политичких убистава (Ћурувија, Драшковић, Стамболић…) јака и опасна карта. Само што ју је овај режим одиграо толико пута да су јој се све ивице искрзале.
Али овде више није ствар у томе да ли нешто изгледа веродостојно, да ли је нешто истинито. Овде је реч о затрпавању стола новим улозима – поклонима бирачима, невиђеним инвестицијама, заверама.
Да се са карташких и коцкарских метафора преместимо у свет шаха – игра се брзопотезна партија, цугер, и док истичу секунде на сату није више битно колико су потези добри и смислени, само их треба одиграти што брже да би противнику пала заставица. А време партије је подешено на 3. април.