Поводом изјаве за ТВ Пинк Драгослава Бокана де је Тепић „ушла код Чанка у његову антисрпску организацију када је била млада девојка и студирала шта? Румунски језик! Из румунске породице! Румунска мама, румунски тата, радила у румунској организацији, и она је наш непријатељ! Она је национални нептријатељ, не само идеолошки и политички.“ објављујемо текст Срђана Новаковића :
Румуни су наставили тамо где су стали 1944. године
- Румуни имају изреку: Cine-a mai vazut cal verde si sarb cuminte? (Ко је икада видео зеленог коња и паметног Србина?). Изгледа да коња зелене боје нема ни у Русији
- Румуни настављају тамо где су стали 1944. године: на Источном фронту. Румунски историчар Николае Јорга, нациста и славофоб, тврдио је у својим књигама (преведеним на србски и руски језик) да Румуни нису Словени, већ да су ,,трачког типа“: угасите боје лица, малог узраста, живе физиономије и ведрог лица („Историја Румуна и њихове цивилизације“)
- Нае Ионеску, идеолог Гвоздене Гарде, примио је од Алфреда Розенберга (преко агента Гестапо-а Раду Лека) преко 20 милиона леја ради формирања широког пронацистичког покрета, како би се срушила Мала Антанта (савез Румуније са Југославијом и Чехословачком) и одстранио француски утицај
- Корнелиу Зелеа Кодреану је 1937. године изјавио: ,,48 сати после победе Легионарског покрета, Румунија ће имати савез са Римом и Берлином“
- ,,Словени су раса аморфне културе и примитивне културне тежње, ми морамо да се одлучно боримо против ове расе, јер су Румуни брана против словенског експанзионизма“, био је искрен Михај Антонеску. ,,Свака румунска особа је, и увек је била, антисловенска, као што је одувек била органски антисемита“, хвалио се Михај Антонеску Хитлеру, додајући да је сваки Румун ,,антисемита по рођењу и убеђењу“, као и да ,,свака формула за одвајање, неутрализацију и окупацију словенских територија јесте легална“
- ,, У Европи сутрашњице ће обитавати само две расе – Латини и Германи…Русија не може бити третирана кроз легалне или политичке формулације, јер је руски проблем далеко гори него што се генерално мислило. Ми морамо да применимо принципе колонизације и биолошког уклањања Словена… Мој циљ, уколико се оствари, је да уништим Словене’ (Михај Антонеску)
- Псеудолатински и псеудоетнички конструкт – румунска нација, пошла је стопама Украјинаца и Хрвата, па је и гркокатоличко папокалендарско „православље“ Румуније сасвим природно следило новороманску државност, конвертита некадашње Молдавије и Влашке. Божјим допуштењем, и данас постоји Хрватска Православна Црква, као поруга Христу и Светом Сави.
- Оно што посебно забрињава, јесте невероватна пасивност Србске и Руске православне цркве и њихових екуменистичких јерархија
ПИШЕ: Срђан Новаковић
Обратимо пажњу на изводе из текста Михаила Шкаровског у преводу Василија Клефтакиса: ,,Митрополит Хрватске Православне Цркве Гермоген је безуспешно покушавао да добије признање ХПЦ од помесних православних Цркви. У први мах, он се обратио Цариградском Патријарху, али да добије признање није помогла ни активна помоћ министарства иностраних послова НДХ. Затим је митропололит писао поглаварима Бугарске и Грчке Цркве. У штампи Хрватске освануо је само један једини повољни коментар о реакцији у православном свету на оснивање ХПЦ – наводно „ је Бугарски Синод са радошћу поздравио оснивање Хрватске Православне Цркве“ . Митрополит Гермоген је 27. јула 1942.г. архимандриту Серафиму (Палајде), који је служио као старешина руског Атоског подворја св. Илије у Истамбулу саопштио о стварању ХПЦ и понудио му место епископа у њој. Молио је архимандрита да – у случају ако овај прихвата, измоли себи дозволу за пут у НДХ и хиротонију од Константинопољског Патријарха. Међутим, отац Серафим је ту понуду одбио.
Митрополит тзв. Хрватске Православне Цркве Гермоген са сарадницима
РУМУНИ И ТЗВ. ХРВАТСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
- новембра 1942.г., митрополит је упутио писмо новом Румунском Патријарху Никодиму, написавши: „Вољом Божијом, моје смиреније је било призвано да стане на чело Хрватске Православне Цркве. У времену великих искушења послатих на део светог православља, било ми је суђено да оставим тишину манастирског усамљеништва, да ступим на ту дужност, коју и сада извршавам, да узмем кормило православне Цркве и сакупљам њена чеда у једно стадо – по речима Првоначелника Господа Исуса Христа, да успоставим мир и благочестије, љубав и правоверност православља у Хрватској, где је вихор светског рата узбуркао и смутио православље, и изазвао неред, пропадање и потпуно лудило.“ Владика Гермоген се надао „моралној подршци, братском односу, рођачкој љубави и одобравању“. Одговор Патријарха Румунског је уследио тек 23. априла 1943.г. У њему је писано о одлуци Румунске Православне Цркве да ХПЦ не призна званично – позивајући се на држање Патријарха Константинопољског; међутим, у писму је било и обећање указивања моралне помоћи и обећање о пријему младих хрватских клирика на обуку у више духовне школе у Румунији.
Велики мањак духовника и средстава неопходних за поправку цркви и обављање богослужења било је стално присутно, а и свето миро се добијало из Бугарске и Румуније.
Без обзира на то што је митрополит још у јулу 1942.г. у немачком посланству причао о могућности постављења три епископа – једног Руса и два Србина – две године касније, услед админстративних проблема и недостатка кандидата, није дошло до стварања замишљених диоцеза. У јулу 1943.г., ХПЦ је упутила свог представника у Бугарску. Успео је да успостави званичне контакте са Бугарским Светим Синодом. Резултат те мисије је било закључење споразума од 22. августа између ХПЦ и Бугарске Цркве за пријем у Богословски Институт при бугарском Черепишком манастиру 30 хрватских држављана – будућих свештеника. Надаље, планирано је да наставе своју обуку у Софијској и Пловдивској Духовној Академији. Међутим, у Бугарску је ради обуке отпутовало свега деветоро људи.
Јединог православног епископа – за Сарајево, Спиридона (Мифку) је именовао Павелић, 8. августа 1944.г., на предлог министра правде и вере. Отац Спиридон је прешао у православље из католичанства 1927.г., завршио је Богословију у Сремским Карловцима, а монашки постриг примио 1941.г., па је отпутовао у Немачку, где је – у Дортмунду живео око 5 месеци, а тек 1943.г., био је постављен за старешину неке цркве у НДХ. Како сведочи немачки посланик, Каше, митрополит Гермоген – због моралних квалитета Спиридонових, није био у потпуности сагласан са његовим именовањем за епископа . Услед тога што је за канонско обављање епископске хиротоније неоходно чинодејствовање најмање два архијереја, власти Хрватске су се преко свог посланства у Букурешту и румунског министарства спољних послова обратиле за помоћ Румунском Патријарху Никодиму. Својом посланицом од 4. августа, Патријарх се сагласио и у Загреб упутио делегацију од 3 свештенослужитеља, у саставу које се налазио и митрополит Висарион (Пују). Мада је немачки посланик Каше у извештају својим претпостављенима од 12. августа покушавао ту посланицу да представи као признавање ХПЦ од стране Румунске Православне Цркве, у њој о томе није било ниједне речи.
Патријарх је једино писао да Хрватској Православној Цркви преноси „најлепше жеље за будућност и честита на хиротонији новог епископа“ . Митрополит Висарион је у Загреб допутовао 13. августа, и 15-ог, заједно са митрополитом Гермогеном извршио у Спасо-Преображенском храму хиротонију епископа Спиридона, чему су власти Хрватске придале велики пропагандни значај. После хиротоније одржани су свечани пријеми у румунском посланству и у резиденцији министра правде и вере, П.Цанке. 16. августа владику Висариона је примио Павелић и наградио га једним орденом . Синод Српске Православне Цркве је 11. септембра 1944 г. упутио Румунском Патријарху протест, истичући да је Спиридон (Мифка) раније служио као свештеник СПЦ, али да је 28. новембра 1936.г. био рашчињен. Осим тога – да је жењен и има троје деце (уствари, Спридон је од 1941.г. био удовац и после тога се замонашио) . У октобру 1944г., сазнавши за забрану чинодејствовања митрополиту Гермогену од стране Архијерејскког Синода РПЦЗ, митрополит Висарион је у Бечу посетио Првојерарха РПЦЗ митрополита Анастасија и изразио жаљење због тога што је „услед необавештености“ о канонском положају ХПЦ и о забрани чинодејствовања владици Гермогену, учествовао у хиротонији епископа Спиридона.