Деда је био филмофил
У брилијантној студији стаљинизма, “Полет наше младости”, писац Александар Зиновјев наводи сведочење једног окорелог стаљинисте.
“Узгред, Стаљин је волео шалу и волео се шалити. Био сам једном код њега на пријему који је приредио за делегате конгреса. ‘Како код вас стоје ствари с приближавањем комунизма?’, упитао је једног делегата из удаљеног рејона. ‘Друг Лењин нас је учио да је комунизам совјетска власт плус електрификација читаве земље. Ми смо, друже Стаљине, на пола пута, јер нам је само педесет посто становништва ненаелектрисано’, одговорио је овај. Да си само видео како се Стаљин смејао! Неколико пута се сетио тих педесет посто ненаелектрисаних грађана. И смејао се. И ми, наравно. То је био најсрећнији дан у мом животу…”, приповеда тај лик.
Јосип Висарионович је изгледао као сфинга, деловао као диктатор, један од најгорих свих времена, но у паузама чистки и наредби за ликвидације био је шаљивчина, иронични вицмахер, који је неговао енглески тип хумора. У разговору са Сергејем Ејзенштајном и његовом екипом, која снима “Ивана Грозног”, Стаљин све време убацује досетке типа: “Ја сам само обични гледалац”, а често призива и бога.
У транскрипту разговора Стаљина и Ејзенштајнове екипе постоје дијалози који нису лошији од оних из филма “Стаљинова смрт”. Стаљин се обраћа Ејзенштајновим филмашима па каже:
“Историјске личности се морају веродостојно и снажно приказивати. (обраћа се режисеру) Ево на пример, ‘Александар Невски’. Он је ваш, зар не? Њега сте ви режирали? Испало је одлично! Најважније је сачувати атмосферу историјске епохе. Режисер може одступити од историје, да потакне своју машту, но само у оквирима стила историјске епохе.”
“Треба показати зашто је неопходна суровост владара”
Жданов тад напомиње да се Ејзенштајн претерано занео игром сенки (што непотребно одвлачи пажњу гледалаца од филмске радње), као и брадом Ивана Грозног. “Он сувише често подиже своју главу не би ли сви видели његову дугу, шиљату браду”, каже главни уметнички комесар и цензор у држави, Андреј Жданов.
Ејзенштајн обећава да ће брада Ивана Грозног “убудуће бити краћа…”
Стаљин све време разговора се ограђује тврдећи да им говори као обични гледалац а не као генерални секретар партије и најмоћнији човек државе.
Ејзенштајн у једном моменту узвраћа да би било боље да их не пожурују да заврше овај филм. Ова примедба код свих изазива веома живу реакцију.
Стаљин: Ни у ком случају немојте журити. И уопште, убудуће ћемо све збрзане филмове конфисковати, а онда и забранити њихово приказивање. Рјепин је своју слику ‘Запорожци’ сликао 11 година.
Упада Молотов: “13 година.”
Стаљин: (инсистира) “11 година.”
(Стаљин је рекао тачан број)
Сви се слажу са закључком да само дуготрајни рад на неком филму може гарантовати његов висок квалитет. Што се Ивана Грозног тиче, Стаљин говори да се на тај филм може утрошити још година и по, две, па чак и три, само да на крају он “стварно буде добар…”
У једној анегдоти, која је вероватно потекла из овог дијалога, Стаљин пита филмске уметнике: “Другови синеасти, колико ви годишње снимите филмова?”
Синеасти му одговарају: “40.”
“А колико је међу њима добрих”, пита он.
“Двадесет”, одговарају филмаши.
“Убудуће да се снима само тих двадесет добрих, наређује Стаљин…”
Совјетски је диктатор фанатично пратио уметност. “Дане Турбинових”, комад Михајла Булгакова, гледао је у позоришту чак 12 пута. Стаљин је гутао књиге, филмове. Бориса Пастернака назвао је после поноћи како би га питао је ли песник Осип Мандељштам мајстор. Критике које је упутио Ејзенштајну биле су врло квалификоване.
“Цар је код вас испао некако неодлучан и више ми личи на Хамлета него на Ивана. Сви око њега му стално нешто шапућу, сугеришу му шта треба радити. Он своје одлуке не доноси самостално. А цар Иван је био велики и мудри владар, и ако га успоредимо с Лујем XI. (ви сте читали о Лују XI. и о томе како је уствари он био тај који је припремио основе апсолутизма Луја XIV.), онда постаје очигледно до које је мере Иван Грозни био напреднији…”, каже шеф Партије па наставља:
“Мудрост Ивана Грозног се састојала у томе што је он чврсто стајао на позицији обране националних интереса и у циљу заштите од страног утицаја, он у своју земљу није пуштао странце. У том смислу су у вашем представљању Ивана Грозног учињена многа одступања и тако допуштен велик број грешака. Петар Први је такође био велик владар, али он се сувише либерално односио према странцима, сувише широко је отворио државне капије и дозволио страном утицају да се размаше. Дозволио је да се Русија понемчи. А томе је још више помогла Екатарина. И даље, може ли се двор Александра Првог назвати руским двором? Не. Био је то немачки двор. Изванредан потез Ивана Грозног, као мудрог и одважног државника, био је тај што је он први увео државни монопол на спољну трговину. Иван Грозни је био први, а Лењин – други.”
Упада Жданов: “Ејзенштајнов Иван Грозни је неурастеник.”
Стаљин: Нек’ вам је бог на помоћи, хахаха!
Јавља се Молотов: “И уопште, упориште читавог филма је на његовом душевном стању. Претерано се подвлаче унутрашње психолошке противречности и његова лична проживљавања.”
Стаљин: “Историјске личности треба приказивати тачно и у стилу епохе у којој су живели. То што Иван Грозни у првом делу филма тако дугим пољупцима љуби своју жену, то, на пример, није у реду. У то време то није било дозвољено.”
Молотов: “А у материјалу за други део видим да је други наставак цео притиснут ниским сводовима, мрачним подрумима. Тамо нема свежег ваздуха, нема оне московске ширине. Ми ту нигде не видимо народ. Могу се показивати разни разговори, противречја, могу и репресије, али не само то.”
Стаљин: “Иван Грозни је био веома жесток, веома суров владар. И то треба приказати. Али треба приказати и то зашто је суровост владара неопходна. Рецимо, једна од грешака Ивана Грозног била је та што није посекао још пет феудалних породица. Да је на вријеме уништио тих пет знаменитих бољарских породица, не би нам се догодило ни Време метежа (Смутное времја,1598-1613). А шта је цар Иван радио? Он се после сваке изречене и извршене казне дуго кајао и Богу молио. Испада, сам му је Бог у послу сметао… Морао је бити много одлучнији.”
Молотов: “Историјске догађаје треба приказивати осмишљено и с разумевањем. Ево на примјер, имали смо један немили случај с либретом Демијана Беднога за оперу ‘Богатир’. Тамо се Демијан Бедни исмејава над покрштавањем становништва у древној Русији и то није правилан приступ. Хришћанско покрштавање је у том историјском тренутку била прогресивна ствар, појава коју ваља похвалити.”
Стаљин: “Ми наравно баш и нисмо неки велики хришћани, но не сме се одрицати прогресивна улога хришћанства у одређеном периоду историје. За тадашњу руску државу је оно значило приближавање Западу, а не оријентацију на Исток…”
Глумац Черкасов му одговара да је критика увек добродошла, да је њему лично она увек била од велике помоћи и да је Пудовкинов “Адмирал Нахимов” тек након усвајања критичких примедби постао стварно одличан филм.
“Ја сам уверен у то да смо за такво нешто и ми сасвим довољно способни”, наставља Черкасов и додаје:
“Ја већ годинама радим на лику Ивана Грозног, и то не само на филму већ и у позоришту. Тај сам лик искрено заволео и сматрам да би неке исправке сценарија учиниле да филм буде до краја ваљан и истинит.”
Стаљин: “Па хајде…(обраћајући се Молотову и Жданову) да пробамо?”
Черкасов: “Ја сам уверен у то да ће исправке бити успешне”, закључује глумац.
“Нек’ вам је бог на помоћи”, закључује Стаљин смејући се.
У књизи “Сусрети са Стаљином” југословенски комуниста, касније дисидент, Милован Ђилас описује искричаву атмосферу на вечери коју је у части Тита 1945. приредио совјетски вођа. Стаљин је, пише он, упадљиво намерно изазивао Тита. У његовом је наступу било “колико шаљивости толико и злобе”.
“Он је то чинио на тај начин што је неповољно говорио о југословенској а ласкаво о бугарској војсци. У тек протеклој зими југословенске трупе, први пут у озбиљним, фронталним борбама, и с тек мобилисаним људством, трпеле су неуспехе и Стаљин, очито врло добро обавештен, то је добро користио подвлачећи – Бугарска армија је боља од југословенске. Код Бугара је било слабости и непријатеља у армији. Али они су пострељали пар десетина људи – и сад је све у реду. Бугарска војска је врло добра, увежбана и дисциплинована. А ваша, југословенска – то су још увек партизани, неспособни за озбиљну фронталну борбу. Један немачки пук је зимус разјурио вашу дивизију. Пук – дивизију!”
“Мало затим”, наставља Ђилас, “Стаљин је предложио да се испије здравица за југословенску војску, не заборављајући притом додати: ‘која ће се добро тући и у равници!'”
Ђилас код Стаљина одмах уочава “мрку концентрацију” – то је једно клупко живаца и мишића, у сталном грчу, спремно на скок, вазда будно. Стаљин је заиста, чак и буквално, боловао од инсомније – он би свој радни дан почео навече, око десет, или после поноћи, и онда уз вечеру и пијанку с гостима, до јутарњих сати расправљао о политици. Имао је занимљиве, необичне опсервације: за Немце је рекао како су “чудан народ” па то овако образложио.
“Сећам се из детињства: куд крене ован, за њим сви остали. Сећам се кад сам пре револуције био у Немачкој: група немачких социјалдемократа закаснила је на конгрес јер је морала чекати потврду резервације возних карата или тако нешто. Кад би то Руси урадили? Неко је добро рекао: у Немачкој се не може извести револуција јер би били погажени травњаци…”
Уверен да је оруђе историје
Кад се хтио изругивати с нечим, Стаљин је био монтипајтоновски духовит. Кад му је Ђилас рекао да ће Енглези извршити десант на Нормандију, Стаљин се подругнуо: “Да, бит ће десант ако не буде магле. Увек их је досад нешто ометало – сумњам да то неће и сутра бити случај. Могу, рецимо, наићи на Немце! Што ако наиђу на Немце? Десанта можда неће ни бити, него као и увиек досад, обећања…”
Гледајући, након вечере, филм “Ако сутра избије рат”, у којем снаге ратују помоћу гасова, а у позадини агресора, Немаца, избије побуна пролетаријата, Стаљин је прокоментисао: “Није велика разлика у односу на оно што се догодило, једино није било отровних гасова и није се побунио пролетаријат”… Совјетски је лидер водио рачуна о “публик релејшонс” – његови велики билбоарди широм Совјетског Савеза дизани су у зрак, одакле су надмоћно, из небеске перспективе, посматрали совјетске људе. Стаљин је мислио да Руси не могу без цара, вође, натчовека – нешто је слично мислио и Тито, који је говорио да не би носио униформу да живи у Америци, али “наши људи то воле”. Стаљин је иначе био театралан, што се из његових снимака није могло закључити. “Сад је победник у највећем рату људске историје и његова моћ, апсолутна на шестини земаљске кугле, необуздано се шири даље…”, описује Ђилас “човека од челика”:
“Малени, незграпни човечуљак пролазио је позлаћеним и малахтитним царским одајама, а пред њим се отварао пут, пратили га ужарени, задивљени погледи и напрезале се уши дворјана да упамте сваку његову реч. А он, сигуран у себе и своје дело, наизглед није обраћао пажњу на све то… Његова земља је била у рушевинама, гладна, измождена. Али његове армије и маршали, тешки од сала и пијани од вотке и победа, већ су протшпартали пола Европе – он је био уверен да ће прошпартати и ону другу половину у идућој рунди. Он је знао да је једна од најсуровијих, најдеспотскијих личности људске историје. Али није нимало забринут због тога – уверен да извршава пресуде историје…”
Данас, 65 година након Стаљинове смрти, не престају дискусије о његовој улози у историји. Ђилас сматра да је Стаљин био највећи злочинац људске историје, но неке цркве у Русији данас имају иконе на којима је приказан као светац. Путин га не хвали, али је филм који га исмејава свеједно забранио.
