Добитна формула параноје и егоизма
Председник Србије зна у метар колико је изграђено путева и ауто-путева, имена свих села и заселака у Србији и проблеме са којима се суочавају. Силне чињенице или нешто што личи на њих код великог броја реципијената производе осећај аутентичности, јер неко не може да говори неистину, мисле они, уколико рецимо каже да су у некој новој фабрици запослена 372 радника, или да је изграђен пут од 34,67 километара.
Наступи председника Србије Александра Вучића на телевизијама са националном покривеношћу или “специјалним” конференцијама за новинаре већ годинама изгледају мање-више исто. У сваком овом својеврсном перформансу и у свакој изговореној реченици, он је главни јунак који се бори са наразличитијим, такорећи исконским силама зла, а којима се надљудским трудом супротставља на ползу народа. У питању је непрестано реемитовање архетипске приче о његовој и/или угрожености народа којег води правим путем, померајући океане и премештајући планине. Све то прате пренемагајуће драмске паузе, уз бројна уздисања, сузне очи и дрхтаве усне. У вечито драматичној ситуацији, ко још може и сме да пита рецимо за председникове надлежности, односно да узвикне – зашто је побогу овај човек преузео све полуге моћи у држави, газећи сва демократска правила!
Ту је, потом, ред самокритике: грешио је али само зато што је био наиван и веровао људима који су му забили нож у леђа. Онда, онако успут, оплете по политичким опонентима, “бандитској бившој власти” која је земљу довела на ивицу понора, а коју је он спасао и претворио у економског и политичког гепарда. Опозиција се представља као некаква изузетно моћна структура која малтене још влада државом, из сенке. Заслуге за успехе не припадају његовој странци или његовој власти, већ Вучићу лично. Следи пар коментара на актуелне, ефемерне догађаје, од фудбала до кукичања, тек да се види да све прати и све зна, али и да се мало скрене пажња са других, важних ствари, да се баци удица на коју се многи по правилу нахватају. Потом мало о белосветским политичким процесима у којима председник, мада је Србија мала земља, игра важну улогу.
Е, онда следи позната тирада о економским успесима, великим инвестицијама, Србији као највећем градилишту, новим путевима и индустријским халама, односно свеопштем препороду. Све је то пошкропљено “врло прецизним подацима” и безбројним детаљима. Он зна у метар колико је изграђено путева и ауто-путева, имена свих села и заселака у Србији и проблеме са којима се суочавају. Силне чињенице или нешто што личи на њих личи, кажу наши саговорници, код великог броја реципијената производе осећај аутентичности, јер неко не може да говори неистину, мисле они, уколико рецимо каже да су у некој новој фабрици запослена 372 радника, или да је изграђен пут од 34,67 километара. Непогрешиво баратање именима села говори о председниковој бризи о сваком грађанину. Полицијски инспектори, чак и они почетници, знају да неко ко о неком догађају говори са безброј прецизних детаља, увек на исти начин – највероватније говори неистину или манипулише њоме.
Тачно је да добар део грађана већ одавно хитро пребацује канал када се на њему појави лице председника. Чини им се да “таква прича” не би прошла ни у основној школи. Али, исто је тако тачно да му многи наши суграђани беспоговорно верују и да се он управо њима и обраћа, уз очигледно добру припрему и утилитарне саветнике којима је постављен само један циљ – бескрајна власт и бескрајно дуг опстанак на њој.
Приметна је промена Вучићевог наратива од 2012. године, и доласка на власт, па до данас. Да би дошао у фазу када може да каже шта год хоће, морао се прво извршити озбиљни инжењеринг у медијима, опозицији и уопште међу неистомишљеницима: укинути или маргинализовати критичке гласове. Или их, једноставно, корумпирати.
Професор социјалне психологије на београдском Филозофском факултету Зоран Павловић подсећа да би председник “на папиру” требало да буде гарант државног и друштвеног јединства, али да нема никаквог спора да су медијски наступи Александра Вучића пре свега говори председника политичке странке. По њему, сваки његов “медијски перформанс”, који нам се “готово свакодневно сервира”, препун је “бацања блата” на другог и истицања сопствених, готово “суперменских, личних квалитета”.
“Не може бити никакве дилеме да не само да се не ради о покушајима, ургентно потребне, пацифизације друштва, већ о активном и пролонгираном мрвљењу последњих атома заједништва и солидарности који су негде по џеповима овог друштва још преостали. У том смислу, рекао бих да се он примарно обраћа ‘својима’, што не би био никакав проблем да функција на којој се налази не подразумева да не треба да се бране своји, већ сви, тј. не конкретни људи или групе (читај: партикуларни интереси) већ демократски принципи. У том смислу немам утисак да уопште хаје за мишљење оног дела грађана који има другачије политичке преференције, иако би председник државе требало да буде ‘слеп за страначке боје’. Мислим, међутим, да на једном другом нивоу, хаје за сваки критичан или дисонантан тон; ништа не пролази незапажено”, каже Павловић.
Он додаје да се, после Вучићевих “вишесатних телевизијских монолога” заинтересовани гледалац често просто пита “шта је ту уопште речено” – има ли неке вести у свему томе, а што се, рецимо, није могло, “без икаквог губитка значења и информација”, заменити једним кратким саопштењем.
“Рекло би се да главна поента тих ‘председниковијада’ није информисање јавности, нити збијање унутарпартијских редова, већ одржавање неке врсте реторичке свеприсутности у медијима која има кључну улогу у изградњи онога што је, чини ми се, ултимативан циљ – бити популаран. Стога је веома тешко рећи постоји ли специфичан профил онога коме су његови иступи намењени. Из емпиријских истраживања веома добро знамо да се грађани и грађанке који гласају за различите партије разликују по низу релевантних карактеристика – социодемографским обележјима, разним ставовима, културно-вредносним и идеолошким оријентацијама, али и медијима које користе као главне изворе информисања и поверењу које у медије имају. Стога су, да тако кажем, главни конзументи ових обраћања они који су, из овог или оног разлога, усмерени на медије са националном покривеношћу, који током тих обраћања јесу оличење идеала ауторитарне политичке филозофије – једна иста слика друштвене ‘стварности’. То су, а то знамо из истраживања, диспропорционално чешће присталице владајућег режима”, каже Павловић.
Професор психологије на Филозофском факултету у Новом Саду Владимир Михић истиче да Вучићеви наступи имају форму монолога: он разговара сам са собом, сам поставља питања и сам на њих одговара, сам себе критикује и хвали. Он примети разлику у односу на прве године власти. По Михићу, преломна тачка је афера Савамала, после које је Вучићев речник постао приземнији, па чак и “уличарски”.
“У једном тренутку, на врхунцу популарности, Вучић и људи око њега, који су очигледно добри маркетиншки стручњаци, схватили су да неће успети, и верујем да су у праву, сачувати председников реноме код великог броја грађана, па су почели да се обраћају искључиво ‘својима’. Циљ је да се што је могуће дуже задржи пажња тог корпуса гласача. Осим тога, циљ је и да се што је могуће више људи који нису Вучићеве присталице – пасивизира, односно отера у апатију. Није битно колико ви освојите гласова него је битно да због апатије ваши супарници освоје много мање. Он игра на причу ‘видите како сам ја добар’, која је намењена искључиво његовим бирачима, а онима који то нису, он се и не обраћа, нити има илузију да ће их придобити. Вучић и они испод њега се на ружан начин обрачунавају са неистомишљеницима, креирајући слику – можда ми нисмо добри, али погледајте, други су гори или су, у најмању руку, једнаки. То је, иначе, познат начин функционисања тоталитарних система: огадите људима политику, а онда у њу улазе само слични вама или они који су заиста уверени да могу нешто да промене, а таквих је мало и имају генерално малу подршку”, каже Михић.
Професор психологије са београдског Филозофског факултета Оливер Тошковић каже да Вучић у јавним наступима игра “типичну улогу јунака петпарачких прича и холивудских блокбастера”.
“Ако се осврнете на такве јунаке, њих углавном карактеришу две ствари: прогоњени су, угрожени и сви су против њих; друго, на крају увек тријумфално побеђују са готово невероватним изгледима, у стилу суперјунака. Комбинација параноје и егоизма очигледно је рецепт за успех код најшире публике, од библијских прича па до холивудских блокбастера. И наравно, рецепт је и за успех популистичких политичара, чија се политика суштински своди на сакупљање лајкова по мрежама, гласова по јавним предузећима и ‘рибарење људских душа’ по телевизијским емисијама. Наравно, пожељна је емотивна близина са ‘рибареним душама’, па јунаку мора и да се тепа. И тако добисмо ‘Ацу’, па још и ‘Србина’, да буде баш наш. Профил онога коме се обраћа није ту битан, јер се такав јунак обраћа већини, која једноставно гута овакве параноично-егоистичне приче”, каже Тошковић.
Михић каже да је циљ Вучићевих говора, како се то у народу каже, да “зблесну простоту”. Он прича о неповезаним стварима, о много тема истовремено, од Косова, преко железнице, до фудбала, и људи то једноставно не могу да “испрате”.
“Грађани су, генерално, кратког памћења, заборављају шта причају политичари, а поготово Вучић. Његови медији из говора изаберу делове за које процене да ће имати успеха код публике. Често истичу да је Вучић ‘био у праву’, подсећајући рецимо на сегменте неких његових ранијих изјава, а у страну стављају доминантне наводе које немају везе са стварношћу, као што су рецимо нереализована обећања и неостварена очекивања. Он се обраћа људима који су ниже образовани, не по правилу у формалном смислу, већ онима који немају развијено критичко мишљење, који немају довољно развијене контакте са другим људима, поготово онима који живе ван Србије, који немају приступ интернету и друштвеним мрежама или их користе на медијске неписмен начин”, каже Михић.
Тошковић понавља да се карактеристике јавних наступа председника своде на “сиже петпарачких прича” и да је у питању “параноидно-егоистична папазјанија”: угроженост, пренемагање, самодеструкција и онда изненада свезнање, успех, победа и наравно свемоћ.
“Он је изгнаник који умире мушки у свих 600 делова, а ипак побеђују својим смртоносним оружјем и супермоћима. А паралелно са таквим јавним наступом, режисер нам нуди 1000 епизода сапунске опере, са 1001 ликом, којима нас толико затрпа да не стижемо да видимо прави филм. Не мисли режисер да ће неки гледалац помислити да је сапуница уметничко дело, већ зна да од 1000 епизода неће стићи да погледају право уметничко дело, а можда ће чак и престати да разликује уметничко дело од сапунице. Није циљ затрпавања грађана лажним аферама да они у лажи поверују, већ да од те количине лажи грађани не могу да препознају истину и да чак помисле да је истина само једна од лажи”, каже Тошковић.
Павловић каже да су Вучићеви иступи политички феномен за себе који говори пре свега о “таблоидизацији политичке комуникације”, а коју у његовом случају карактерише “емоционализација, персонализација, драматизација, кич естетика, претње бешењем о канапче, хуктање, драмске паузе, кињење подређених, гостовање у опскурним терминима и емисијама, пискарање маркером по белој табли у студију…”.
“Обраћања су онаква какви су и медији који од тих обраћања после данима и недељама живе, таблоидни, а тај својеврсни политички ријалити се од оног стварног често разликује само по термину емитовања. Ови аспекти наступа за циљ имају изградњу имиџа лидера који готово месијански носи огромно бреме проблема државе Србије на својим плећима и сизифовски сам гура камен уз брдо, ноћима не спавајући због бриге о држави Србији и њеним интересима. У сваком нормалном људском бићу се, када чује да се неко други сатире од бриге, буди симпатија и емпатија, спремност да се буде блажи у оцени и осуди, да се има разумевања за тешку ситуацију у којој се та особа нашла, а евентуална критика остави за неку другу прилику. Злонамернији би рекли да се на тај начин манипулише осећањима јавности. Ако овој слици о човеку који је спреман све да да за Србију, додамо и то да се ради о човеку који ‘у малом прсту’ држи такве информације као што је површина општине Осечина или број стабала шљиве у Пожеги – зна оно што не зна нико – лако се да закључити да мора бити да се ради о особи која зна шта ради и прича, која је компетентна, способна да добре намере спроведе у дело”, каже Павловић.
Павловић додаје да се из психолошких истраживања зна да су топлина (добре намере) и компетентност (способност да се оне реализују) основни критеријуми према којима судимо о другим људима и од чије евалуације зависи каква ће наша осећања према тој особи на крају бити.
“У питању је постмодерна пропаганда у правом смислу речи, са искључивим циљем показивања компетенције и лидерских квалитета, у константној предизборној кампањи. Тако неупитне постају тврдње једног председника Републике који има готово искључиво церемонијалне функције да је ‘изградио највише километара ауто-путева’ или ‘довео највише инвеститора’. Слике са сваког пуштања у рад и отварања о томе сведоче, зар не? Поврх свега, чини ми се да медијске наступе често карактерише нека врста бескрупулозности у том смислу што се не преза ни од чега све док то води, или макар не угрожава позитиван имиџ. Приказивање декапитулираних тела? Може. Лицитирање количином макарона и соли у робним резервама? Наравно. Прво објављивање информације о томе да је преминуо партијарх Српске православне цркве на Инстаграм профилу председника републике? Како да не. Узнемиравања јавности претњама да неће бити довољно гробних места? Дапаче. Изношење нетачних или бесмислених података о вези спратности и броја деце или броју преминулих перача прозора у Америци? Да, да… Количина тих ‘података’ је толика да их се сутра већ нико неће сећати, па можемо тврдити нешто потпуно супротно од онога што смо рекли данас”, каже он.
Михић, такође, сматра да је веома важан део Вучићеве пропаганде изношење конкретних бројки и чињеница, које треба да изгледају веродостојно.
“Није битно да ли су оне тачне, просечном гледаоцу се учини да особа која их износи зна шта прича. Рецимо, он каже да су изградили, тачно у центиметар, толико и толико километара путева. Просечан гледалац ће рећи: па добро, то не можеш да измислиш, то мора да је неки званичан податак. Али врло често то није истина, или је бројка произвољно добијена некаквим чудним сабирањима. Али, није битно да ли је то тачно. Када каже, изградили смо пут од овог до оног села, он оставља утисак да да брине о народу. Тада и све друго што говори изгледа веродостојније. Са тим је наравно повезан проблем медијске сцене Србије, односно чињеница да већина грађана нема приступ критичким медијима. Ако све телевизије са националном покривеношћу и малтене сви дневни листови причају да је Вучић сјајан лидер, гради путеве и подиже индустрију, онда просечан човек нема разлога да у то не верује. Помишља: неко би ваљда од ових силних медија рекао да није тачно то што он прича”, каже Михић.
Павловић наводи да Вучић користи данас у свету добро описану тактику тзв. спин-диктатора.
“За разлику од диктаторских режима из прошлости који су своју владавину заснивали на насилној репресији и прогону опозиције, контроли свих средстава комуникације, протока људи и идеја, спин-диктаторима је важније да буду популарни него да их се људи плаше; циљ им је да обликују јавно мњење и осигурају подршку, претварајући се да су демократе и избегавајући отворену и директну репресију. Када ствари иду добро, они су ту да се ‘сликају’ и преузму заслуге; када све не иде како треба, ту су прорежимски медији који обликују информације и јавно мњење која иде у корист лидеру. Звучи познато? Само кратка и убедљива илустрација – у једном истраживању с почетка 2020. године, добијен је податак да више од половине оних чији је главни извор информисања РТС или нису чули за аферу ‘Крушик’ или сматрају да су у питању лажне оптужбе. Медијски контролисана слика света у малом”, каже он.
Чињеница је да се из године у годину Вучићева реторика заоштрава и да се данас у потпуности вратио својим радикалским коренима. Од њега поново чујемо да су свуда око нас шпијуни, издајници, плаћеници, разноразни олош и башибозук. Тошковић каже да је то последица правила које гласи: да бисте задржали пажњу публике, односно гласача, ви морате непрестано “подизати лествицу шокантног”, а то “неизбежно води у заоштравање”.
“Када је Елвис задрмао куковима на сцени, то је било шокантно, чак су конзервативни политичари хтели да га забране због скаредног понашања током наступа. Већ након пар година, ако сте желели да шокирате публику, мрдање куковима није било довољно. Шокантно се мењало, преко подизања популарности измишљеним причама о кидању глава пилићима на сцени, до стварног поливања публике крвљу. Дакле, са једне стране, да бисте задржали пажњу публике морате подизати лествицу шокантног и то неизбежно води у заоштравање. Са друге стране, како расте отпор и незадовољство, лажи, ма колико их било, не могу у тој мери да сакрију корупцију, криминал и инфлацију, и онда политичари тог типа посежу за жустријом реториком. Једини начин да још мало продуже свој останак на власти, јесте да заоштре ситуацију и изазову већу поделу у друштву стварањем/измишљањем спољашњих и/или унутрашњих непријатеља. Осећај угрожености увек повећава кохезивност групе, па ‘рибарени гласачи’ владајуће странке постају још вернији, уз чувено оправдање да су СНС и Аца лоши, али није тренутак да се мењају, сад је сувише опасно. И тако док се публика не сети да је на концерт дошла због музике, а не да би их неко поливао крвљу”, закључује он.
Текст је део пројекта “Унапређење демократије у Србији”, који недељник “Време” реализује уз подршку америчке Националне задужбине за демократију (НЕД). Пројекат “Подстицање јавне дебате о демократији уочи избора” финансира Натионал Ендоњмент фор Демоцрацy. Овај текст, целокупан садржај и изнети ставови су искључива одговорност недељника “Време” и ни на који начин не одражавају ставове и мишљења НЕД-а.
