САША ИЛИЋ
Скупштина Србије је након 7 месеци почела са радом, али се убрзо претворила у полигон насиља посланика владајуће већине над опозицијом. Готово да нема дана да не дође до ескалације вербалног, чак и физичког насиља, кошкања, гурања, пљувања и непрестаног вређања. Задатак ове владајуће већине је да буде генератор таблоидне стварности у којој се јавна сцена обликује као блатиште гладијаторске арене. Најгнуснији су призори вређања жена и извртања чињеница, при чему убице постају свеци а убијени злочинци. Све то се догађало и ранијих година, али се односило на ретуширање ратних злочина почињених у име Србије диљем региона, па се није тицало готово никога у земљи. Међутим, сада се то одиграва данас и овде. На сцени су вулгарне игре моћи, којима се неки смеју, занемарујући крајње озбиљне консеквенце појединих испада.
Слично се догодило и када је посланица СНС-а Драгиња Влк изнела своју озбиљну дилему. Наиме, она је то изразила овако: „Небројено велики број мојих пријатељица и мојих даљњих рођака ми је послало поруку након обраћања председника да су изузетно задовољне. И заправо су ме питале на који начин можемо да продужимо мандат нашем председнику да влада доживотно“. Уследио је смех из редова опозиције, нашта је реаговао председник Скупштине Орлић: „Шта је смешно? Шта добацујеш?“ „Па не знам шта је смешно“, констатовала је мртва озбиљна посланица Влк, у настојању да изложи даље своју највећу политичку запитаност. Заиста, ово није било нимало смешно, јер су питања небројених пријатељица заправо стигла на праву адресу. У Скупштину Србије. И на сто посланице Влк.
Ко је у ствари посланица Драгиња Влк? Неки медији су врло брзо реконструисали основне тачке њене биографије. Завршила је 14. београдску гимназију, што с поносом истиче. Студирала је политикологију у Брну. За одборницу Града Београда изабрана је 2018, док јој је посланички мандат потврђен у августу ове године. Чланица је Одбора за спољне послове и Одбора за европске интеграције, и заменица члана Одбора за културу и информисање. Такође, чланица је Делегације у Парламентарној скупштини Организације договора о колективној безбедности. Рекло би се да су сви ови ангажмани у складу са њеним политичким хабитусом и идеолошким профилом странке којој припада. Но оно што заиста плени пажњу је њен однос према неограниченој политичкој моћи, чиме се она бави на два начина. С једне стране је коауторка бојанке Наша Србија – неговање српске културе и традиције, која је као обавезно штиво уврштена у курикулум за први разред основног образовања у Србији. За продукцију и пласман побринули су се Службени гласник и Институт за јавну политику Владимира Бебе Поповића. Непознато је ко је написао тизер, али је приметно да су ауторке креативно интервенисале у репрезентацији јавног простора Београда, уневши кључне урбанистичке новине које се тичу изградње политичког култа вође код најмлађих школараца – то су Кула Београд и Споменик Стефану Немањи. Неко ће се питати, па какве то везе има с политиком? Са трасирањем јавних политика у Србији свакако има, било да је реч о реконструкцији историјских симбола политичке моћи или изградњи нових политичких симбола чији је заговорник управо председник Вучић, чија сенка доминира и овом бојанком, као и Скупштином. То ће прваци моћи „креативно да повежу“. Једино ће слика старог Савског моста морати да се ретушира у неком наредном издању.
Ово је само пример изградње култа вође одоздо, док нас је посланица Влк у Скупштини упозорила да се то неизоставно мора урадити одозго. Нису се њене небројене пријатељице случајно обратиле баш њој: питање свих питања је ипак оно о вечном мандату председника. И то је могуће, одговорила би посланица Влк, која је једно време боравила у Русији где је, две године пре Путиновог напада на Украјину, демонстриран политички процес производње доживотног вође. Наиме, посланица Влк је у својству међународне експерткиње била посматрач на референдуму за измену Устава Руске Федерације, којим је Владимир Владимирович себи обезбедио могућност поновног кандидовања и несметаног владања до 2036. године, односно до своје 84. године живота. То питање о доживотном мандату председника је у руској Думи прва поставила посланица Валентина Терешкова, чланица Јединствене Русије, позната и као прва жена која је летела у космос.
Посланица Влк, коју небројене пријатељице моле за помоћ, није летела у космос, али је зато била у Путиновој Русији где је добила сертификат на курсу изградње ауторитарног система, којим по закону влада један човек до краја живота. Мали осврт на изазове и постигнућа руског референдума за измену Устава, можда би могао да понуди одговоре на питања која заправо не муче небројене пријатељице Драгиње Влк, већ самог Александра Вучића. Посланица Влк је само јавно посредовала ту његову жељу у парламент.
У Русији је чак 78 одсто грађана гласало за уставне реформе које су подразумевале више ствари. Наиме, Путин је поред стабилности и напретка предложио грађанима да гласају за брак као заједницу мушкарца и жене, веру у Бога, као и казну за одрицање од било ког дела територије земље. Исто тако, Путин је постигао и то да му се омогући кандидатура 2024, јер су овим изменама поништени сви његови ранији мандати, тако да се у свој ратно-освајачки поход упутио као неко сасвим нов, додуше оптерећен старим митовима и политичким култовима, који су се преко његових скулптора пренели и у Београд. Но чини се да посланица Влк није у Београд донела само идеје за своју бојанку, већ и нека практична политичка решења за реализацију доживотног мандата. Сарадници председника веома озбиљно схватају ову његову нарастајућу опсесију. По свему што се у Скупштини може видети, јасно је да ће владајућа већина учинити све како би председнику обезбедила доживотну власт. Уосталом, Вучић је највештији у брисању прошлости, што је већ једном урадио. Сада ће то покушати да уради поново, али кроз институције система. Чак и по цену тога да декаду од 2012. до 2022. прогласи најгорим периодом у новијој историји Србије, што ће већина грађана с правом прихватити.