Ако је судити по резултатима управо завршених избора у САНУ, гордом посртању ове некада најпрестижније академске институције као да нема краја, бар када је реч о кадровској политици неких одељења, а пре свега Одељења друштвених наука САНУ.
Ово најмање одељење САНУ у којем свеукупне друштвене науке у Србији представља пет-шест особа врло различитог степена препознатљивости у домену научних резултата, а које су притом жестоко међусобно сукобљене, доживело је на Изборној скупштини САНУ прави дебакл будући да нико од кандидата овог одељења није добио довољан број гласова да би ушао у САНУ. Разлог за шамар који је САНУ ударила овом одељењу није само чињеница да нико од предложених није био неко са изванредним научним резултатима и великим јавним угледом како би требало да буде кад се постаје академик, већ је очигледно у питању својеврсни демарш велике већине чланова САНУ упућен овом одељењу чији су им скандали и константно веома проблематична кадровска политика досадили. Отуда неизбор нових чланова у Одељење друштвених наука није само израз сумње у вредност предложених кандидата већ је уједно и неповерења такорећи целокупне САНУ у објективност предлога које је ово одељење послало Скупштини САНУ.
Одиста, када се анализира след догађаја који је претходио овом тешком дебаклу друштвењака у САНУ лако се да уочити низ недоследности у изборним радњама овог одељења. Реч је пре свега о игнорисању конкурса за пријем нових чланова који је расписала сама САНУ. Додуше, и раније је ово одељење у својој изборној пракси заобилазило на разне начине процедуру и принципе избора у САНУ, али то се радило на релативно прикривен начин. Овога пута је пак осиљеност руководства и већине чланова тог одељења потпуно отворено дошла до изражаја. Напросто, Одељење друштвених наука се понашало као да јавни позив САНУ за пријем нових чланова не постоји или бар да он не обавезује ово одељење на његово поштовање. Једноставно, пар чланова овог микроодељења је предложило своје кандидате, а све који су се пријавили са стране, верујући у позив САНУ као озбиљан и частан, једноставно су игнорисали, а нису се либили и да неке кандидате одвраћају. Иако је и на претпрошлим и прошлим изборима учињена заправо иста ствар када послата запечаћена документација кандидата није била ни отварана, а камоли разматрана, што је проузроковало велики скандал у јавности будући да су се обманути и понижени кандидати уверили у то када су преузимали документацију коју су били послали, овога пута Одељење друштвених наука је отишло корак даље у својој дрскости тиме што никога од кандидата са стране није хтело ни да разматра. То онда отвара питање чему служи јавни позив САНУ и зашто он важи за сва друга одељења САНУ а не и за Одељење друштвених наука.
Када се на све то додају и покушаји врха академије да се „помогне” овом неславном одељењу који су се сводили на све отвореније покушаје да се прогурају „политички подобни” кандидати у то одељење, макар они били лекари или инжењери, а у чему се делимично и успевало, јасно је да је часна већина у САНУ изгубила стрпљење и то са правом јер срамота коју производи једно, ма које одељење је уједно и срамота целе САНУ. Остаје отворено питање да ли ће неко због свега скаредног што се десило поднети оставку, што је логично кад изостану резултати, или је можда дошло време за припајање овог одељења неком сродном где би по закону мноштва преовладала здрава већина. Можда је за почетак ипак најцелисходније вратити старо, безразложно укинуто правило које је омогућавало да предлог три члана САНУ директно долази на Скупштину САНУ без обзира на став одељења, чиме се увелико спречавала самовоља кланова који владају у неким одељењима, чиме су се отклањале и могуће нелогичности и неправде при избору нових чланова.
Др Милан Јовановић Професор Универзитета у пензији
Политика