Rusija je premestila skoro 100.000 vojnika na pozicije nadomak granice sa Ukrajinom u prethodnih nekoliko sedmica. Kao da to nije dovoljno zloslutno, predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski saopštio je da su njegovi obaveštajci otkrili dokaze o zaveri protiv njegove vlade, isplaniranoj u Rusiji. Naveo je i da je jedan poznati ruski oligarh bio uključen u plan, čime je samo podigao uloge u svojoj borbi protiv najbogatijih Ukrajinaca – za neke se veruje da imaju bliske veze sa Moskvom.
Dok Rusija pokazuje mišiće, Ukrajina gleda ka Zapadu. Američki državni sekretar Entoni Blinken susreo se sa šefom ruske diplomatije Sergejom Lavrovim, i upozorio ga da bi ruska agresija na Ukrajinu nosila „ozbiljne posledice“. Jedan izveštaj američkih obaveštajaca tvrdi da Rusija sprema invaziju, a predsednik Bajden razgovarao je sa Putinom preko Zooma. Kako bi osnažila svoja upozorenja, Amerika je navodno poslala 80 tona municije Ukrajini. I evropski zvaničnici izražavaju zabrinutost. Prva žena EU Ursula fon der Lajen upozorila je da se spremaju nove sankcije Rusiji. NATO je na oprezu. Rusija tvrdi da je za tenzije kriva vlada u Kijevu.
Šta se događa?
Kako stari i on i njegovo predsednikovanje, tako se Vladimir Putin sve više oslanja na reflekse razvijene tokom Hladnog rata. Možda računa da bi pretnje Zapadu mogle da mu podignu popularnost. (Po jednom istraživanju iz oktobra, moskovskog Levada centra, poverenje Rusa u Putina palo je na 53 odsto, što je najmanje u poslednjih deset godina). To nije nerazumna politička strategija. Najveći skok popularnosti imao je nakon invazije na Krim 2014. Sve više Rusa je umorno od Putinovog predsednikovanja, no suočeni sa zapadnim pretnjama, podržaće ga kao simbol snage i moći Rusije.
Ili možda Putin smatra da su i Ukrajina i NATO previše agresivni na granicama Rusije. Rat Zelenskog protiv ukrajinskih oligarha s podrškom Kremlja podriva ruski uticaj u Kijevu, a Putin možda upozorava Zelenskog da ne pokušava da podigne sopstvenu popularnost nadomak Donbasa, gde su separatisti uspeli da dođu do pat-pozicije.
Putin navodi da su kretanja ruskih trupa direktan odgovor ne samo na provokacije Kijeva već i na nenajavljene pomorske vežbe NATO-a u Crnom moru, nedaleko od Krima. Kremlj je takođe ljut zbog ukrajinske upotrebe dronova, koji su u Kijev stigli zahvaljujući Turskoj, NATO članici. Možda je Putin i ohrabren rastućom cenom nafte, koja je osnažila rusku privredu, te napretkom Severnog toka i odlaskom dugogodišnje rivalke Angele Merkel iz Kancelarijata.
Pa ipak, bez obzira na sva upozorenja, sva kočoperenja i sve bombastične naslove, malo je verovatno da će Rusija izvršiti invaziju na Ukrajinu. Putinovi potezi ka Krimu pre sedam godina, kao odgovor na političke promene u Kijevu koje su naterale proruskog predsednika da pobegne iz zemlje, bili su i posledica elementa iznenađenja, što je prednost koju Putinova vlada više neće imati. Krim je bio i jedini deo Ukrajine gde su većinu stanovnika činili etnički Rusi, što je garantovalo naklonost. U Donbasu, koji se nalazi uz rusku granicu, takođe živi veliki broj Rusa.
No ne postoji nijedno drugo parče ukrajinske teritorije na kojem bi ruski vojnici bili dočekani kao oslobodioci, a zamrznuti konflikt između ove dve zemlje je za stalno okrenuo desetine miliona Ukrajinaca protiv Putina i Moskve. To znači da bi svaki ruski pokret ka nekoj novoj teritoriji unutar Ukrajine doveo do rata u kojem bi Rusija možda pobedila – posebno jer NATO ne bi direktno intervenisao – ali po velikoj ceni u ruskim životima i novcu. Dodajte tu i koliko bi koštala okupacija tla na kojem žive ljudi koji Rusiju posmatraju kao neprijatelja. Zarđala ruska privreda ne može da priušti sebi ni sukob bez kraja ni stroge američke i evropske sankcije koje bi sigurno usledile.
To ne znači da Ukrajina, Evropa i Bajden smeju sebi da dozvole da se ušuškaju. Oni moraju da nastave da šalju signale da su na oprezu, i da bi svaka ruska akcija isprovocirala snažan odgovor. Postoji tu i zabrinjavajuća logika iz Hladnog rata. Koliko god da se Kijev i zapadne vlade brinu da bi ih ruski potezi mogli uvući u skupi konflikt, toliko i Putinova vlada nastavlja da posmatra pitanje budućnosti Ukrajine kao jedno od glavnih spoljnopolitičkih pitanja Rusije. Baš kao što je Vašington vrlo osetljiv kada je reč o drugim zemljama koje žele da steknu nuklearno naoružanje, tako i Moskva strahuje da će još neki njeni susedi ući u vojno ili političko savezništvo sa Evropom i Amerikom. Šta važi za druge ruske komšije posebno važi za Ukrajinu, zemlju koja je u središtu ideje o ruskom carstvu već hiljadu godina.
Posledice ovog recipročnog straha i njegovih pretnji mogle bi da se ostvare, dovodeći do konflikta koji niko ne želi. Zasad je rat daleko. Ali niko neće disati slobodno dok Rusija, Ukrajina i NATO ne nađu način da naprave korak unatrag.
Ijan Bremer je predsednik Eurasia Group i GZERO Media. Njegova poslednja knjiga je „Us vs. Them: The Failure of Globalism“.
Nedeljnik