Зашто је мало жена међу академицима?

Увид у ове чињенице пружа едиција „Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности”. Из штампе је ове године у издању САНУ изашао први од предвиђена четири тома овог капиталног подухвата, осмишљеног са задатком да представи биографије свих чланица aкадемије од 1841. године, када је основано Друштво српске словесности као претеча данашње САНУ. Међу њима је била и историчарка књижевности Нада Милошевић Ђорђевић (1934–2021), која је руководила уређивачким одбором овог издања, а написала је и предговор.

У том уводном тексту наводи се да је прва жена која је у Србији постала академик била сликарка Катарина Ивановић (1811–1882). Она је 1876. изабрана у почасно чланство Српског ученог друштва, које је у међувремену наставило традицију Друштва српске словесности. Тек девет година касније, 1885, примљена је још једна жена, и то из иностранства. Била је то велика добротворка српског народа, књижевница и просветитељка Британка Аделајн Полина Ирби (1833–1911), која је најпре постала дописни члан, а осам година касније и почасна чланица Српске краљевске академије.

На следећи пријем неке жене у највишу националну научну и уметничку институцију чекало се више од пола века, све до 1939, када је Исидора Секулић постала дописна чланица Српске краљевске академије. Ова књижевница ће, иначе, 1950. постати и редовна чланица Српске академије наука.

Затим је 1959. у Српску академију наука изабрана песникиња Десанка Максимовић (1898–1993), која ће 1965. такође стећи звање редовне чланице.

„Од 1959. до 1979. у aкадемију је примљено десет жена, од 1979. до 2000. године осам, а од 2000. њих двадесет и пет, што јесте значајно повећање, али је у односу на укупан број академика од настанка Друштва српске словесности до данас – незнатно”, записала је Нада Милошевић Ђорђевић.

У предговору је представљен и попис свих жена које су досад постале академици. Из њега је видљиво да су све четири чланице примљене од 1841. до 1959. познате претежно по свом уметничком раду. Тек од 1959. почеће и осетан пријем научница. До данас је у чланство академије примљено 35 жена које су се превасходно бавиле научним радом. Преосталих 12 је познато најширој јавности по својим уметничким делима, а међу њима су, између осталих, сликарке Зора Петровић и Љубица Цуца Сокић, композиторке Љубица Марић и Исидора Жебељан, вајарка Олга Јеврић, књижевница Светлана Велмар Јанковић…

Уколико не рачунамо чланове из иностранства, САНУ данас има 15 дописних, редовних и чланица ван радног састава. То су Десанка Ковачевић Којић, Јованка Калић, Мирјана Живојиновић, Мира Радојевић и Јелена Милојковић Ђурић (Одељење историјских наука), Милена Стевановић, Радмила Петановић и Тања Ћирковић Величковић (Одељење хемијских и биолошких наука), Душица Лечић Тошевски, Татјана Симић и Стојанка Алексић (Одељење медицинских наука), Јасмина Грковић Мејџор и Злата Бојовић (Одељење језика и књижевности) и, са Одељења уметности, Милица Стевановић и Јелена Јовановић.

Иностране чланице на четири одељења

Међу 92 инострана члана, колико броји САНУ, налази се осам жена. Оне су чланице четири одељења академије. То су Гордана Вуњак Новаковић (Одељење хемијских и биолошких наука), Зоја Поповић (Одељење техничких наука), Светлана Толстој, Зузана Тополињска, Аксинија Џурова и Габријела Шуберт (све четири са Одељења језика и књижевности), као и Елена Гускова и Енгелина Сергејевна Смирнова (обе са Одељења историјских наука).

Називи САНУ кроз историју

Друштво српске словесности (1841–1864)

Српско учено друштво (1864–1892)

Српска краљевска академија (1892–1947)

Српска академија наука (1947–1960)

Српска академија наука и уметности (од 1960)