За шаку гаса

ДЕЈАН ИЛИЋ

О, како је то узбудљиво: хоће ли Вучић у недељу разговарати с Путином или ипак неће. Вучић каже да хоће. У недељу у 11. Претходно је Путинов гласноговорник Песков рекао да неће. А пре тога је опет Вучић рекао да хоће. То вам је као оно када кидате латице с цвета – воли ме, не воли ме, воли ме… и тако даље. До недеље у 11 ујутру. Тада ћемо сазнати воли ли Путин Вучића. А шта да радимо до недеље? Да стрепимо, наравно, воли ли Путин Вучића као што Вучић воли њега.

На то се свела политика у Србији. На један тобоже заказани телефонски рандеву. Да су се тражили на Тиндеру, не би се њих двојица боље нашли. Савршено одговарају један другоме. Вучић субмисиван, а Путин… Није то сад важно. Важан је гас. У недељу, каже Вучић, разговараће с Путином о гасу. Гас је у средишту ове (љубавне) афере. Нема Србије без руског гаса, тако изгледа када Вучић прича о томе. Али, нема Србије ни без инвестиција из земаља чланица ЕУ и – како се то озбиљно каже – трговинске размене с њима.

Што нас води ка питању – има ли Србије? Или, прецизније: шта је Србија? Ако је веровати Вучићу – Србија је руски гас и новац из ЕУ. Замислите, водите земљу читаву деценију, и на крају признате да у тој земљи нема ничега ако ништа не стигне из Русије и ЕУ. Како стоје ствари, када Кина отвори фронт према Западу, показаће се да нешто стиже и из Кине, без чега такође нема Србије. А до тад, како се то некада говорило, док су се још играле домине, Србија је дупло голо.

И када сте дупло голо, сасвим је нормално да зависите од једног телефонског разговора. Да читава политика земље стане у тај разговор. Песник је некада певао – један позив мења све. Само што овај позив у недељу, ако га буде, неће променити ништа. Смисао тог позива је да се ништа не промени. Путин Вучића држи на кратком ланцу – то је утисак. Запад би имао шта да научи од Путина, барем када је реч о договарању с Вучићем.

Ево, рецимо Немци: прво с Вучићем разговара председник немачке владе, па онда министарка спољних послова, и на крају министарка одбране. Или Сједињене Државе: не један, него троје сенатора допутују у Београд да разговарају с Вучићем. И онда још један од њих мора да објави о чему су разговарали како би Вучића држао за реч. А причали су о санкцијама и Вучић је рекао да ће их увести за 60 дана. Од тада је прошло 30 дана. Што би значило да смо на пола пута до санкција. Али не значи.

А гледајте Путина. Позови ме телефоном, а размислићу да ли ћу ти се јавити – тако Путин Вучићу. А Вучић – никад нећу увети санкције Русији. А нису још ни разговарали. Е, тако се прича с Вучићем. Или барем тако Вучић гради слику о себи. То јест о себи и себи. Јер имамо два лица Вучића. Једно је оно за Запад. Тај, назовимо га, западни Вучић је одважан, принципијелан, непоткупљив. Они га моле, долазе му на ноге, али он не мари. Обећа, па каже да није обећао. Што би рекла деца – ради им шта хоће.

Други је овај Путинов Вучић – мањи од маковог зрна. Путин још није ни подигао слушалицу, а Вучић већ рапортира – 90 дана сам издржао да не уведем санкције, а баба Ванга зна колико још могу тако. Која сад баба Ванга? Читалац се присећа деведесетих. Тада су земљом шпартали вешци, врачеви и пророци. Била су то златна времена црне и, много мање, беле магије у Србији. Као да се Вучић са сетом сећа деведесетих, па призива Вангу, бугарску пророчицу.

Не треба му замерити, када у земљи нема ничега, остаје нам још само у чуда да верујемо. Али, зар не би онда било паметније да уместо с Путином, Вучић у недељу разговара с Вангом? Ванга је умрла још 1996, негодује читалац. Добро, али шта то мења на ствари? Јер, шта ако у недељу и Путин одлучи да се за Вучића прави мртав?

Пешчаник