Земунски корен ционизма

Стивен Теодор Норман имао је 28 година и радио је у британској амбасади у Вашингтону кад је једног хладног новембарског дана 1946. године одшетао до моста на Авенији Масачусец, одложио свој капут од твида на ограду и скочио у смрт. Тог јутра сазнао је да су му отац и мајка страдали у нацистичком концентрационом логору Терезин у окупираној Чехословачкој.

Норман је био једини унук Теодора Херцла, Јеврејина из Будимпеште, који се сматра оснивачем ционизма и једини члан породице који је делио Херцлов сан – да се Јевреји врате у постојбину и направе сопствену државу. “Отићи оданде је као умрети мало. Повратак значи ново рођење и ја ћу се вратити”, написао је у свом дневнику после једине посете Палестини, задивљен разликом између Јевреја које је тамо срео и оних које је виђао у својој околини. “Они контролишу своју судбину у земљи која припада и мени. Земљи која ме жели”, тврдио је овај британски држављанин који је рођен у Аустрији као Штефан Теодор Нојман, а име је променио пошто су га родитељи као дечака пред Други светски рат послали у Лондон да избегне нацистички прогон.

05.12.2007.,  су његови посмртни остаци сахрањени у Јерусалиму на гробљу на Гори Херцл, где осим тела оснивача ционизма леже и тела израелских вођа и хероја ратова. Тело Теодора Херцла пренето је тамо још 1949. из Беча – у тестаменту је навео да жели да и он и његова породица буду сахрањени у будућој јеврејској држави – а 2006.године на овом гробљу сахрањено је и двоје његове деце Паулина и Ханс, иако су се рабини дуго противили томе. Паулина је била душевни болесник и по неким изворима умрла је у једном француском санаторијуму узевши превелику дозу морфијума, док је Ханс примио хришћанство, а потом се убио због смрти своје сестре. Самоубиства и покрштавање, али и то што нико осим Стивена није делио убеђења Теодора Херцла, били су велика препрека рабинима да дозволе сахрану, али уз помоћ државе и премијера Ехуда Олмерта тај је проблем решен. Излаз је пронађен у правилу по којем самоубице могу бити сахрањене на гробљу ако су боловале од генетског менталног поремећаја, па су тако за годину дана на Гору Херцл пренета тела троје од четворо директних потомака оснивача ционизма. Тело Норманове мајке Труде нацисти су спалили у Терезину.

“Норман је био последњи потомак. Нема више Херцлових”, каже историчар Аријел Фелдештајн, додајући да је посвећеност Теодора Херцла ционизму имала тешке последице по његову породицу и да је сахрана остатака јединог унука “коначна морална обавеза” према човеку који је запалио пламен међу Јеврејима расељенима по целом свету.

Прва искра тог пламена, међутим, појавила се у Земуну средином деветнаестог века, кад је рабин Јехуда Алкалај, потомак сефарда – Јевреја прогнаних из Шпаније – у својој синагоги говорио о повратку у “Ерец Јизраел”. Поуздано је утврђено да је породица Херцл живела у Земуну, да је деда оснивача ционизма ишао у сефардску синагогу и да је могао да чује Алкалајеву идеју и да је пренесе свом унуку. “Шта ми Јевреји чинимо?”, питао се рабин. “Лутамо из града у град по законима света и тражимо егзистенцију, али не одлазимо у Ерец Јизраел, па макар тамо јели суви хлеб и пили воду невољничку.”

Како пише академик Предраг Палавестра, Јехуда Алкалај је и личним примером желео да сународницима покаже прави пут, па је 1874. напустио Земун и настанио се у Јафи: “Пророчки и застрашујуће звуче његове речи из књиге ,Поздрав Јерусалиму′”, коју је написао пред зидинама Београда: “Оно што сам писао у вези са годином 1840. односи се на сто година унапред, од данас до године 1939. (…) која ће бити веома горка под нашим небом и Господ ће подићи свој глас тога дана у знак жалости и оплакивања, као за спомен сину јединцу”.

Прва књига рабина Алкалаја објављена је у Београду под насловом “Путеви угодни” 1837. године, а одштампана је у државној штампарији Књажества Србије. Био је то, пише Палавестра, “важан културни догађај у животу Јевреја међу Србима и добар знак снаге јеврејске заједнице у Београду где је још од раније постојала јака традиција јеврејске писмености на хебрејском и јудео-шпанском језику”.

Да је Херцл срео Фројда

Ави Бекер, професор политичких наука на Универзитету Џорџтаун рекао је на меморијалном скупу последњем потомку Теодора Херцла да “менталне болести могу да се помешају са генијем и сновима”. Херцл и Сигмунд Фројд живели су у истој улици у Бечу, рекао је, али се никад нису срели. “Хвала Богу за то, јер би га Фројд ставио на кауч и то би можда био крај ционизма”, нашалио се Бекер.

Владимр Радомировић

www.politika.rs