Међу око 8.000 становника Босилеграда, општине у Пчињском округу, уз македонску и бугарску границу, има и оних са баш тешким причама. Захваљујући хуманим људима скоро свакодневно исплива по нека. Прича о животу у забитим селима, самоћи, глади, немаштини.
Тамо се одлучују да оду само храбри и они жељни да помогну. Попут Тамаре Мисирлић, хумане младе каратисткиње из Врања. У Босилеграду је, каже она за Телеграф, општа катастрофа. Много је оних који живе препуштени сами себи.
– Јуче сам се у то уверила. Три године се бавим хуманитарним радом и ово нисам видела. Ти људи немају путеве, храну, лекове, немају ништа – каже она и додаје да намерава да у наредном периоду помаже овим људима.
У обиласку како каже, ових намучених људи, мештани су са њом поделили многе трагичне приче.
Тамара која болује од тумора можданог стабла, али има најбоље другаре у школи .
– Пре пар месеци умрла је жена која је живела сама, нико није ни знао, после месец дана су је пронашли и скупљали лопатом, мишеви су већ били појели њено тело – препричала нам је Тамара оно што је чула од мештана. Мештани су, каже, потресени, због недавне трагедије где је човек умро због глади, молећи за кору хлеба.
Прелазили су, каже, километре и километре, газили кроз жбуње, трње, грање да би дошли најпре до деке Видана, који без динара проводи дане без воде и у мраку, јер, како каже, никад није имао струју.
– Исту судбину деле и дека Стојан, бака Миланка, дека Милацко, његов син Стојан, дека Дине, Душан, Влада…. Гладни, немоћни, усамљени, неки су чак и подивљали, неки не знају ни колико година имају, а неки се чак боре и са дивљим животињама. При крају дана долазимо до најосетљивије приче, долазимо код малог Јакова који има свега три године, непокретан је и не говори. Несрећна мајка нам кроз сузе говори да не зна шта му је, не зна дијагнозу, а дане проводи молећи се за његов опоравак – наводи Тамара.
blic.rs