Милосрђе часних сестара

                                       Часна сестра Мариа Гомез Валбуена

Ану су као тек рођену бебу часне сестре украле из болнице и продале, биолошку мајку пронашла је 45 година касније

Рекли су ми да је моја ћерка мртва. Болница је средила папирологију и сахрану, није ми пало на памет да су лагали, рекла је мајка Пилар

Добар изглед и виталност

Кад је у септембра 2017. године одлучила да рашчисти простор у гаражи где су се налазиле кутије с њеним луткама и хаљинама из детињства и предметима који су припадали њеним покојним родитељима Петри и Мануелу, Ана Белен Пинтадо из градића Кампо де Криптана јужно од Мадрида није ни слутила да ће се њен живот из темеља окренути. Поспремајући породичне успомене наишла је на неке папире које никад није видела: медицинску документацију стару неколико деценија, укључујући и белешку мајчиног лекара.

У белешци је писала да је њена мајка Петра Торес, стара 31 годину, била у браку осам година, желела је да има дете, али није могла због аномалија на матерници и у јајоводима који су довели до стерилности. Дијагноза је постављена 1967., шест година пре Аниног рођења. Премећући даље старе папире у кутијама, Ана је нашла свој родни лист у коме је било наведено да је њена мајка родила девојчицу у клиници Санта Кристина у Мадриду.

“Добар изглед и виталност, добра боја”, написао је члан болничког особља. Писао је и датум Аниног рођења, 10. мај 1973. године, чак и број собе: 22. Али неко је откинуо горњу трећину папира и узнемирена Ана спознала је да је њен родни лист био кривотворен.

– Одмах сам помислила да сам украдено дете – рекла је Ана Пинтадо за Њујорк Тајмс магазин који је недавно објавио њену драматичну причу о потрази за биолошком мајком.

Ана Пинтадо одавно је знала за феномен беба украдених из болница у Шпанији. Крађе су се догађале пред крај режима Франциска Франка (1892-1975), десничарског диктатора који је земљом владао од 1939. до 1975. године. И данас је око “украдених беба” вео тајне, а међу званичницима се воде расправе. Према речима мајки, часне сестре које су радиле у породилиштима узимале су дојенчад недуго после што су рођена и говориле женама, које су често биле неудате или сиромашне, да су њихова деца мртворођена. Али бебе нису биле мртве: дискретно су продане добростојећим родитељима католицима, од којих многи нису могли имати децу. Нико не зна тачно колико је беба отето, али процене говоре о десетинама хиљада.

Потрага за мајком

Ана се одмах сетила чудне епизоде која се догодила 2010. године кад је умро њен наводни отац Мануел. Адвокат који се бавио оставинском расправом пронашао је неке папире који су показивали да је Ана рођена с другим презименом. Но пре него што је то могла да погледа, њена наводна мајка Петра зграбила је документе и одбила више да говоре о њима. Умрла је четири године касније.

Заинтригирана папирима које је нашла, Ана и њен супруг Јесус Игнацио Монреал отишли су до комшинице и породичне пријатељице. Она је признала да је Ана усвојена, али није знала детаље о усвојењу. Супружници Пинтадо запретили су јој да не сме никоме да говори о усвојењу, па се обвезала на ћутање које је прекинула те вечери. Док је комшиница причала, Анин супруг није деловао изненађен причом. Признао је како је пре много година чуо гласине да му је супруга посвојена, али то никад током брака, у којем су добили троје деце, није споменуо.

Ана је одлучила наставити потрагу за мајком разговарајући с пријатељима њених родитеља. Сви су тврдили да ништа не знају, али један комшија присетио се једне епизоде кад је Петри “побегло” па је у уском кругу испричала да је ћерка довела из Мадрида. Рекла је и да су је они који су били укључени у посвојење замолили да носи јастук испод хаљине како би изгледала трудна кад иде у болницу. Испричала је и да је за посвојење девојчице платила велику своту новца.

Међу папирима у својој гаражи Ана Пинтадо пронашла је још један траг. Њена мајка сачувала је много честитки једне католичке часне сестре из Мадрида. Једна од честитки приказивала је Јосипа и Марију, друга је имала слику жене у хаљини која држи дете.

“Нека ти твоје дете, којег се сећам, буде потицај да наставиш живети живот пун снова”, писало је. Ана се присјетила како је као дете с мајком посетила часну сестру у Мадриду, али није се могла сетити имена часне сестре. Али оно је писало на честиткама: часна сестра Мариа Гомез Валбуена. Гуглајући на интернету пронашла је мноштво текстова о отмицама беба у болницама у које је била укључена часна сестра Мариа Гомез Валбуена. Случај за случајем водио је до клинике Санта Кристина у којој је рођена. Но часна Мариа није јој више могла помоћи: цркла је 2013. године у 87-ој години живота. Никад није била службено оптужена за крађу беба ни у јавности признала да је била у то укључена. Ни Католичка црква никад није јавно признала какву је улогу имала у отмицама. У шпанској јавности  је познато да су деценијама одређене часне сестре одлучивале ко има право да одгаја дете, а ко не.

Украдене бебе

У наставку потраге за мајком, Ана Пинтадо обратила се организацији чији су чланови били “украдене бебе” или људи којима су украли децу. Није је обесхрабрило што је од 400 чланова групе само њих 10 пронашло своје ближње. Како би нашла биолошку мајку, Ана је у фебруару 2018. испричала своју причу на телевизији. Надала се да ће се неко јавити са информацијама, али месеци су пролазили да ништа није сазнала. Није одустала, него се обратила новинарима свих важних медија који су затим објавили њену причу. У мају 2018. године јавио јој се један човек који је прочитао причу у локалним новинама и рекао да је блиски пријатељ жене Пилар Виллора Гарсиа, која је остала без бебе у доба кад се Ана родила.

Ана је назвала Пилар и након што су успоредиле податке, била је сигурна да је нашла своју биолошку мајку. Потврду је добила и из Мадрида: њена мајка звала се Пилар Вилора Гарсиа.

Мајка и кћи среле су се три месеца касније: две жене чврсто су се загрлиле и расплакале. Затим је за вечером Ана чула и мајчину причу. Пилар је рођена је у једном планинском селу, а у Мадрид се преселила с 12 година. Млада се удала и имала је два сина: Јосеа Луиса, којему је дала име по своме (покојном) супругу, 1968. и Франциска 1972. године. Идуће године поновно је затруднела и силно се надала девојчици коју је жељела назвати Анђела по својој мајци.

Милосрђе

Клинику Санта Кристина први пут је посетила у априлу 1973. године кад је била код гинеколога. Није се сећала да је онде видела часну сестру, али њен болнички досје показује да је сестра Мариа најверојатније примиетила Пилар. Часна Мариа је на Пиларин досје написала рич “милосрђе”: то је била референца на простор на клиници где је одабрала своје мете. Кад је осетила трудове у априлу 1973. године, Пилар се вратила на клинику Санта Кристина. Био је то лаган пород без икаквих компликација. Чак се сећа да је накратко држала своје дете. Али онда је беба одведена и неко је ставио маску за анестезију на Пиларино лице. Плакала је кад се то догодило: као да је знала да се спрема нешто страшно. Кад се поновно пробудила, лечник и медицинска сестра рекли су јој да је беба мртва. Болница је средила папирологију и сахрану, није јој пало на памет да су лагали.

– Изгубиле смо 45 година, а то се не може вратити – признала је Њујорк Тајмсу Ана Пинтадо.

– Свакоме кога сретне на улици моја мајка каже: “Украли су ми ћерку, али сад смо се нашле” – закључила је Ана Пинтадо.