Избори су били одвратни

“Спаса нам нема, пропасти нећемо”: Или како су сви упали на буџет
Дачић је пре избора, на којима смо први пут видели неког ко очајава над својим успехом (шта би дао за два одсто мање), тражио премијерско место и место шефа полиције. Од њега сада зависи чак и Београд, иако би се он задовољио и Савским венцем, само да Москва не жели да има свог премијера. Али, Брдо, Кале, Хилл, тешко ће то да иде преко Ивице …

Вељко Лалић 

Најтужнија лица у изборној ноћи имали су Вучић, Дачић и Ђилас. Тројица људи који су урадили тачно оно што су хтели. И за шта су водили кампању.

Вучић да буде председник са највећом разликом, Дачић да буде премијер, Ђилас да буде лидер опозиције.

Зашто су онда били тужни?

Вучић је доказао да је непобедив. И да његова реченица како ће „сам да се повуче“ није плод ароганције или неутемељеног самопоуздања, које ни Безос не може да има у свом бизнису, већ да он зна нешто што ми не знамо.

Прогласио је себе Николом Пашићем, дакле Бајом, што је и Тадић покушао са Цветковићем, додуше због браде и Зајечара одакле су обојица, али је управо у томе и највећа разлика између прошле и ове власти. Ови се бију за сваки глас од Недељица до Денвера. И понашају се као Баја 1915. испред Егејског мора када је рекао: „Спаса нам нема, пропасти нећемо.“

Мени тако данас изгледају и власт и опозиција.

Да кренемо од власти. Ко би се рационалан у овом тренутку толико борио за власт? Најбољу честитку Вучићу послао је председник Хрватске Зоран Милановић, познат по сулудим изјавама, који је први пут показао и неке симпатије према Србима, све са реченицом „народ склон самодеструкцији“. То је оно што воле бивши сународници кад дођу у београдске кафане. Али на једно вече.

Вучић не може да окрене леђа Русима!

Да не идемо даље од куће, странке, кључних министарстава (вероватно је само Сузана, из унутрашњег круга, за санкције), до служби безбедности, полиције и војске, које раде на дојаву.

Њему је, колико чујем, поручено из Москве, да ће уколико уведемо санкције, за њих то бити горе него кад су их увели Британци.

Најгоре је кад те изда жена, или не дај боже дете, а не неко с ким имаш пословне односе.

Руси су убеђени да су нас много задужили (гласање у УН и сл.), а наш проблем је што их нисмо убедили да је тај процес реверзибилан.

Путина је директно на власт довело бомбардовање Југославије! Оно чувено враћање авиона са Примаковим после којег је ФСБ одлучио да им треба неко њихов, а не премијер који је требало да наследи Јељцина – Сергеј Вадимович Степашин.

Путин је прво био миљеник Запада. Краљица му је направила царски дочек у Лондону, Буш откривао његову руску душу на ранчу у Тексасу.

Прво што је урадио било је да повуче војнике са Косова, баш као Јељцин који је 1992. гласао за најгоре санкције Југославији у историји. Није био ни уздржан.

Путин је певао са Шерон Стоун, заокруживао капиталистичко друштво, да би се преокрет десио после једностраног проглашења независности Косова, колико год то некима деловало као српска митоманија.

Одбијање да попусти у Савету безбедности УН било је прворазредни руски интерес, пошто се Русија слепо држала међународног права.

Онда је ојачала – макар су тако убедили Путина – па је уследио чувени говор на Минхенској конференцији, па Крим, ево сада и напад на Украјину.

Срби су тако, да не помињемо 1914. или 1941, стицајем околности постали део светске игре, коју паметни људи избегавају.

За народ који никада није успео да направи политичку, интелектуалну и пословну елиту, већ ужива у Јутјуб идиотима, све се мења како се мења власт, а не систем. То је разлика између нас и, на пример, Грка који имају и тежу и важнију историју.

Али имају Британце, док ми имамо Русе, кад то њима одговара.

У овом пазлу треба слагати сваку српску једначину. Па и последње изборе.

Опозиција је кренула на Вучића као да су Дража или Тито позвали Немце 1941. да се нађу на Церу па ко коме ј… матер.

Зато и последње разочарање личи на оно кад вас неко на Маракани или ЈНА не прегази са 5 : 0, па наредних 20 година мислите да је мало фалило.

Уместо да јасно сагледате и тим и тренера с којим сте играли.

Од три кандидата опозиција је, очигледно, имала три погрешна, осим делимично (само)жртвованог генерала. И то није ствар афинитета, или емоција.

Бошка Обрадовића је антиваксер који меша филмове угурао у парламент за недељу дана, а Тадића Дуле Вујошевић замало у градски парламент за две. Или још има шансе на поновљеним изборима.

Кад тражите кандидата који није ваш, онда он треба да вам донесе више, а не мање или исто. Знам да звучи као Алан Форд. Али ово и јесте Алан Форд.

Није тачно ни да је десница порасла. Она увек има око 15 одсто. Ово је било просто преливање од радикала, и спуштен изборни цензус, због чега су се и појавиле неке „аутохтоније“ странке.

Напредњачко тело природно се расипа између СПС-а и ДСС-а, што је чекалица коју играју и Ивица и Милош.

Можда их је мало погурала Украјина, али пре свега то је био Вучићев одговор на Твитер (фрижидер), уместо неповерење ме|у пријатељима (санкције после избора).

Грађанска Србија упецала се на гужве на бирачким местима. И Ðиласове анкете.

Да није било тога, са Вучићевих 120 посланика у коалицији са Расимом и
ПУПС-ом, већ би се славило.

Имали смо, макар на два-три сата, оно што се у свету зове демократија.

Код нас је то био страх целе екипе на буџету! Прицелесс!

Док се не буде обновио велики ДС, који је и код Пашића настао од самосталаца – Давидовић–Грол, грађанска Србија нема чему да се нада.

Линија се све више помера ка Михаилу Обреновићу, и проналази већ негде на Лиону, као у моје време, где између „Јелене Ћетковић“, изнад Булевара, која има „корњачу“, и „Вељка Дугошевића“, испод Булевара, који има „пегаз“ и „манилу“, одувек постоји разлика.

Ја сам ишао у „Вељка“. И одувек мислио да су најлепше девојке у „Јелени“.

Једина константа је Ивица Дачић, који је доказао да би уз бубашвабе и другове из СПС-а, једини преживео и нуклеарни рат.

Али Победник није смео да позове ни трубаче, камоли да оде на оне на које је ишао после прошлих избора. Од „Можда се не зна ко ће да буде председник, али се зна ко ће да буде премијер“ до тога да није смео, у изборној ноћи, да изговори свој слоган „Дачић премијер“.

Мене то подсећа на буцмастог клинца који се, буквално и физички, плаши Високог из краја.

И то оног коме је донео победу у првом кругу. И без кога нема ни владе, ни власти у Београду, пошто је прича са Мађарима смешна, са два посланика Вука и два Вулина, која могу да се покрену из Вашингтона или Москве у сваком тренутку.

Зато је Вучићев израз лица био такав. Као и рам у којем се у телевизијском кадру иза њега од напредњака налазио једино Влада Ðукановић, а ван кадра Ана Брнабић.

Дачић ће тешко да постане свој билборд, као што је већ најавила Зорана Михајловић, која је са Јадранком, збланута због Ане, једина гласала за санкције Русији на седници владе. Од њин-њина који од 2012, или чак и Светске економске кризе 2008. прати Вучића, он долази до бирања између лошег и много лошег.

Не може против Руса, али не може тек против Запада, пошто би то за њега лично, као и за све нас, био симбол самодеструкције.

Онај ко зна тачно када ће – и како – да нападне Путин, зна све шта се и како овде тачно дешава.

Од Пацова до Косова.

Дачић је пре избора, на којима смо први пут видели неког ко очајава над својим успехом (шта би дао за два одсто мање), тражио премијерско место и место шефа полиције. Од њега сада зависи чак и Београд, иако би се он задовољио и Савским венцем, само да Москва не жели да има свог премијера.

Али, Брдо, Кале, Хилл, тешко ће то да иде преко Ивице…

Вучић је извукао све што је могао од Шапића, у кампањи коју је против њега водио Весић, али је сада угрожен његов план да власт подели у својој екипи за преферанс: Вучић – Мали – Брнабић. Биће ово пре бетл у којем се из Вашингтона враћа Марко Ðурић да преузме странку, пошто таквог чувара не би могао да замисли ни Скорсезе (реци три филма, Несторе?!).

У Вашингтон би, како мени изгледа, Шуле, што није нелогично уколико је у Загребу Јелена Милић. Само странци не траже људе који воле њих у својим престоницама. Већ у нашој. А и Вучић се добро сећа Калемегдан Хила…

Није било лепо што Вучић није честитао Дачићу, пошто је овај, и овог пута, честитао њему, уместо себи.

Избори су били одвратни, са много његових листа, фрижидер-кампањом и чињеницом да су Јокићеву подршку видели само Вучић и Папић.

Од убиства у Скупштини, што је било давно, док су ПОКС-овци били на власти, нисмо имали ужаснију ситуацију од пребијања лидера једне опозиционе странке на дан избора. Али шта је урадила опозиција? Држала конференцију за штампу у изборној ћутњи!

помисао да Вучић може да се увуче у други круг, нелогична је ве} математички по{то би то значило да треба да освоји 48 одсто гласова, са Дачићевих 11, Шешељевих два (Шешељ први пут није ишао на изборе), и Орбанових два, то би значило да на парламентарним изборима има 33 одсто (48-11-2-2), баш као што је имао 58-11-2-2.

Мислим да у то није веровао ни Ðилас, пошто је толико имао у деловима Београда где се не врте канали после 0 и 1, и где ће да буде нова Сутјеска уколико се деси то што многи причају да ће да се деси.

Вучић десет година ради исто, иде на изборе као Трамп против петоро демократских кандидата, или Бајден против петоро републиканских.

Грађанска опција покушава да га победи десним кандидатом, уместо да то остави десници, па да после са њима прави власт, иако смо ве} данас дошли до тога да се у Београду не би гадили ни Заветнице. Ту може само експертска власт на шест месеци која треба да припреми фер изборе (иако касни два дана), сем ако ми не знамо не{то {то је на другом месту договорено. Комбинација ДС–ДСС, у којој Милош Јовановић није ништа већи десничар од Вука Јеремића, ако није и мањи, једина је природна за отпор оваквој власти.

Њих двојица су природна коалиција, баш као и грађански блок окупљен око ДС-а, Зелених, Скупштине слободне Србије и екипе коју је некад представљао Саша Јанковић, који је освојио више гласова од Маринике. За Сашу се тада знало да треба да преузме ДС, или јо{ више ДС њега. И ко ће то данас да ру{и. Само гледајте…

Ова земља од Пашића има исту поделу – радикали 30-40 одсто, чак и са црвеним војводом, социјалисти 15 или власт кад постану националсоцијалисти или преузму КПЈ-у, десница 15-20, и грађанисти 20-30 одсто.

Пашић је имао озбиљну опозицију, од када су Давидовић и Грол од самосталаца направили демократе, Земљорадничку странку, а губио је и од својих, који су га често прегласавали или рушили. Сад ви то замислите и у безвучићевском СНС-у.

Због свега тога Вучић пре личи на Тита него на Пашића, који иде на изборе 1968. Уосталом, Србин који је најдуже владао овом земљом био је Петар Стамболић.

Тако да има још времена…

Ðиласов проблем је што је бизнис-мен у политици.

Као Милан Панић. Панића су многи потцењивали, иако је направио једну од највећих фармацеутских кућа у Америци, што тамо није могуће на (бразилску) фору.

Био је и талентован за политику, сетите се размене заробљеника: „Ми њима шкарт, они нама најбоље борце“, али као и сваки бизнисмен није имао идеологију, због чега његова СЊОТ анализа не вреди као једно гостовање неког популисте.

Кад додате Твитер, главни канал комуникације грађанске Србије, која је бесна на себе што нема власт за коју мисли да јој природно припада (случај Биљане Стојковић која напада Вучића јер је не ословљава са „професорка“, у истом твиту она њега не ословљава са „председниче“), долазите до тога зашто је тежак повратак грађаниста даље од „Липовог лада“, посебно док их води Ðилас, кога не воли ни та ултра екипа, која не чита таблоиде.

Ђилас је добро сабирао како да постане лидер опозиције, али лоше како да се сруши Вучић, због чега се, као и други лидери опозиције, до закључења овог броја теже проналазио од Зеленског, под руским бомбама.

Или ПОКС, који је ушао на две листе! Који си ти мени краљ! И Зелени су, напокон, као и сви добри клинци, „упали на буџет“.

Ово су избори на којима је тако свако остварио свој циљ, осим Тадића, а сви су незадовољни, осим Тадића.

Мени би ту било занимљиво да видимо и ко је за кога гласао, пошто сам убеђен да Весић није гласао за Шапића, као ни Јеремић за Поноша; питање је и за кога је гласао министар одбране после наруквице коју му је на Дијаниној нози као поклон пред изборе послао Вучић.

И зато ово стварно личи, за све, на чувену Пашићеву реченицу:

Спаса нам нема, пропасти нећемо.