Ова влада је вирус.
Тај вирус, додуше, није напао здрав, него тешко болестан организам. Због чега је још опаснији.
Црна Гора је под ову владу, овај вирус, пала изнурена хроничном болешћу – тридесетогодишњом владавином Демократске партије социјалиста.
Вирус се организмом шири брзо и непредвидљиво, уништавајући све што дотакне.
Здравко & његови вируси (зар то није добро име за бенд; рецимо пратећи оркестар Данице Црногорчевић) Црну Гору, дакако, нису направили правном државом, како су обећали; они су је претворили у безуставну територију.
Друштвене везе сметају окупатору
Скупштина не засиједа. Влада нема подршку у парламенту, но и даље влада. Уставни суд је као Јети и Чудовиште из Лох Неса: неки кажу да постоји, но не постоје конкретни докази за то.
Друштво цјепкају, дијеле, свађају, систематски уништавају његову кохезију. Друштвене везе увијек сметају окупатору, било да је тај окупатор друга држава или капитализам, који је и сам вирус. Уништење друштвених веза онемогућава отпор.
Некоћ државом, данас територијом, како је изврсно примијетио Миливој Бешлин, владају три надуставна/неуставна ентитета.
Вучић, глава друге државе.
Црква друге државе.
И тајкунско-медијски-НВО картел, без изборног, самим тим и демократског, а камоли уставног легитимитета.
Корумпирани имуни систем
Организму је све теже да се брани. Ионако корумпирани имуни систем не успијева реагирати на све насртаје вируса.
Сада је вирус напао Цетињски манастир. Организам ће се побунити: бит ће протест пред владом. Али ће вирус, за то вријеме, напасти још два, три, пет органа, развући одбрану, истањити је. Примирити се. А онда опет напасти.
Начин на који Здравко и његови вируси третирају коронавирус саставни је дио вирозе што напала је Црну Гору. Брутална, убилачка, ледено прорачуната небрига владе за здравље и живот властитог становништва још је један од начина на који владајући вирус напада. Мртве више нико не броји. А гробља су пуна људи које је ова влада својом здравственом политиком побила. На тако малу заједницу каква је Црна Гора, број жртава је ужасавајући, монструозан. Свака од тих смрти, које се нису морале десити, нанио је трауме и ране, уздрмао породице и промијенио судбине.
Смрт вољеног бића
Нико од нас неће црћи од секирације због стопе смртности од коронавируса у Кини и Мексику. Смрт вољеног бића је трагедија, смрт хиљада људи у земљама преко мора је статистика. Но овђе говоримо о суграђанима, људима и породицама које су живјеле крај нас. О живим људима и истинској трагедији, а не о бројкама у дневном извјештају здравствених власти који прочитамо или не прочитамо на свом омиљеном порталу.
Болест и смрт су, јасно, увијек ту. Само су сада више и одлучније ту.
Способности да неупитне ужасе живота, све док нам се не залијепе за лице, третирамо као апстракцију, дугујемо властити опстанак. Иначе би се пред језом која је свуда око нас исти час разбили у свемирску прашину, као Ниетзсцхе пред изнуреним коњем, у Торину. Коронавирус и Здравкови вируси учинили су да оно што је обично апстрактно постане врло конкретно.
Нема разлога за панику
Нема разлога за панику: никада нема, јер паника је нерационалан одговор на опасност. Као што нема разлога ни за игнорисање опасности: то је такођер нерационалан одговор, само на другом крају мапе нерационалних одговора.
Али се, хоћемо ли да преживимо, против овог вируса који се лажно представља као влада морамо борити. Борити се постојано и одлучно, на сваком мјесту и у сваком трену.
Ако ћемо пасти пред влада-вирусом, дајте да паднемо као усправни људи, не као зомбифицирана маса. Дајте да паднемо са стилом, јер стил је све.
Живот у доба короне и Здравкових вируса се, напокон, не разликује у битном од свагдашњег живота. Са или без короне, живот убија. У случају живота, смртност је сто посто. Нема ничег смртоноснијег од живота. Све остало је ствар интерпретације. Стила, такорећи.
Дневни Аваз