Има ли хајдука у Хајдукову? Или само миграната?

Богатство од 23 нације у Војводини, обогатисмо за још неколико. Некоме мука а неком, прилика да заради. Док се неки праве невешти, неки су злобни и неспособни…

Чланак преносимо са сајта ББЦ

Дању ходају, али преко ноћи овим мирним шоровима ођекују и експлозије око Суботице, најсевернијег града у Србији.

Из оближње шуме, на рубу овог тихог војвођанског села, углавном насељеном Мађарима, мигранти и избеглице кроз зелену границу желе да се домогну Европске уније и наставе на запад. Да у томе успеју, потребне су мердевине, вештина, срећа или добра веза са кријумчарима који то делимично успевају да обезбеде. Пут од Србије до Западне Европе, по неким проценама кошта више хиљада евра и организовани криминал је у том уносном послу нашао рачуницу. А где има мафије, има и оружја, чувања територије и пуцања, и у сукобима је протекле две године страдало више држављана држава Блиског истока, југоисточне Азије и Африке.

Српске власти често спроводе рације са стотинама полицајаца и када то ођекне у медијима, стиче се утисак да је на северу земље рат на помолу. Кроз Србију је од почетка мигрантске кризе 2015. прошло више од 1,5 милион људи.

До Хајдукова стижем преко Суботице и Палића, али затичем мирно село окупано августовским сунцем.

Иако у инцидентима нико од мештана није повређен, кажу да живе на опрезу и у страху, а неки не желе да се представе.

Један од њих ми каже да мигранти пролазе стално, и ноћу и дању.

Само тог дана, 50 или 60 странаца прошло је песковитим путем, али са њима, каже, није имао проблема ни ближег додира.

Прати их преко камера иза закључаних капија дворишта које чувају пси, нелагодно му је да остави мајку или супругу саме код куће.

Његов комшија Иштван Терек испред куће безбрижно цепа дрва.

„Јуче су баш туда прошла двојица и лепо су ме поздравили и отишли”, каже уз осмех Терек са дуплим сламеним шеширом на глави као заштитом од јаког сунца.

На само неколико километара од места где разговарамо је мађарска граница дуж које је подигнуто 150 километара жичане ограде високе и до четири метра, уз коју су камере, а с друге стране редовно патролирају мађарски полицајци.

Надлећу их дронови и хеликоптери.

Ове и прошле године није било поступака због пуцњаве или рањавања миграната, наводи се у писаном одговору Основног јавног тужилаштва из Суботици за ББЦ на српском.

Поступци се воде за кријумчарење људи и само спорадично за крађе и фалсификовање исправа.

 

Ноћу спуштају ролетне

Баш то се десило домаћину Бако Ференцу, неколико улица даље.

Њега на трему испред куће затичем како са комшиницом ћаска и одмах ми, с врата, кажу да „причају о мигрантима”.

Сусетка Илона Клишанић кратко одговара кад је питам како је живети овде у време мигрантске кризе: „Страшно”.

„Ми смо угрожени и у животној опасности, код нас је већ месец дана скоро сваког дана пуцњава, понекад се чује из шуме, дешавало се већ и у насељеним местима, као и да баце ручну бомбу”, каже Клишанић огорчено.

Док разговарамо за столом прекривеним шареном мушемом, мир сеоског поподнева ремети само лавеж домаћих паса и кукурикање петла.

Ноћу, кад ођекне паљба из шуме, махом старији људи спуштају ролетне на прозорима, а излази само ко мора због наводњавања или радова у пољу.

„Кад су биле пуцњаве, људи су лежали на поду, нису смели у кревет да легну”, каже Илона.

Крајем јула, на ивици Хајдукова, близу ауто-пута, пронађено је тело убијеног држављанина Авганистана.

У том обрачуну, два мигранта су повређена.

Рафалне паљбе нису утихннуле, па је 1. августа у Хајдукову и околним местима, 800 полицајаца и специјалаца спровело велику рацију.

Пронашли су 300 миграната и запленили већу количину оружја и муниције, као и воки-токије коришћене у кријумчарењу људи. Ни та акција није зауставила пуцњаве.

У ноћи између 12. и 13. августа бачене су три ручне бомбе на породичну кућу у Хајдукову родитеља са двоје деце.

Породица није била код куће и нико није повређен.

Три дана касније, на кући зеленкасте фасаде нема оштећења, али трагови гелера се виде на бурету испред капије.

Ту живи породица Бака Ференца, а он је са супругом у викендици, окруженој воћњацима, ближе граници.

Из воћњака редовно нестају јабуке и брескве, а кукурузиште је погажено, каже, па се и он бори како зна и уме.

„Кад сам код куће, ја их вилама терам, зато ме се плаше”, каже Ференц. Видно узнемирен, описује ми да је пре полицијских рација у шуми у шаторима боравило више стотина људи и да су „имали агрегат, секли шуму, ложили ватру”. „Има неких који су овде пет-шест година, боље знају ово место него ја, све путеве знају, има неких који већ знају српски. „Њима највише помажу таксисти, а има овде и људи који им помажу и дају место за спавање”, каже седокоси Ференц, мазећи кучиће. Само једном је видео мигранта да носи оружје, каже, углавном су мирни и пролазе.

Када мештани пријаве мање инциденте, изађе патрола полиције на терен, али то је само привремено решење, каже комшиница Илона Клишанић. „Дођу полицајци, двоје, троје, четворо, а миграната има 20, 30 или 50, па како да их оних ухвате, шта могу да ураде – скоро ништа”, каже она.

 

Шта каже полиција?

Део проблема су и грађани Србије који мигрантима помажу издавањем салаша и превозом, снабдевањем оружјем, упозорио је министар полиције Братислав Гашић.

У шумама око Суботице за три месеца ове године пронађено је више од 6.000 миграната, рекао је Гашић у јулу 2023.

За два месеца је поднето 229 кривичних и 746 прекршајних пријава, али исход процеса није познат.

Из Полицијске управе Суботица је ББЦ-ју је писаном одговору речено да нису у могућности да обезбеде саговорника који може да објасни дугорочни ефекат полицијских рација, ако се мигранти брзо враћају.

Док сам са сатима крстарила ужим и ширим путевима Хајдукова, нисам срела ниједног мигранта.

Осим трагова стопала у песку, на сваком рубу шуме види се смеће, конзерве енергетских пића, пластичне флашице, па чак и патике.

Прича се да у овом крају цвета продаја алуминијумских мердевина јер их домаћи продају мигрантима, а кад прескоче границу, ови само покупе лестве и продају поново.

Да су у читаву кризу умешани и представници државе, објавила је Балканска истраживачка мрежа (БИРН) у тексту „Кријумчар, преводилац и `мајор Деки`: тврдње о криминалу уз полицијску помоћ”.

Бројни извори БИРН-а, поткрепљени аудио-снимцима тајно сниманих разговора, видео снимцима, и интерним препискама, наводе да је држављанин Србије пореклом из Сирије створио кријумчарску мрежу која рекетира конкуренцију и терорише избеглице, а све уз подршку полиције.

 

Узимање правде у сопствене руке

Мањак поверења у полицију мештане је, кажу, натерао да се сами организују и узимају правду у сопствене руке.

„Кад падне мрак деца не излазе напоље, плашим се и ја. „Пре месец дана ми је пукао филм и направили смо групу на Фејсбуку за праћење миграната, сликамо их и снимамо кад и где пролазе, која им је логистика и делимо информације”, каже Ричард Јакша, привредник са Палића, насеља између Суботице и Хајдукова.

У баштама кафића или у шетњи поред Палићког језера, где се гради нови аква-парк, ништа не указује да су недалеко одатле оружни обрачуни чести.

„Има туриста, али већином нису упућени шта се дешава”, каже и Јакша, који живи недалеко од места где пуцњаве нису реткост.

Јакша је десет година, до 2008. био припадник Војске Србије и сматра да узимање правде у сопствене руке није излаз из кризе.

„Решење је да држава предузме све мере да се то спречи, могла би војска да се врати са лаким наоружањем, јер 30 километара до границе не може тешко наоружање.  „Присуство војске би већ, мислим, 50 одсто ствари одрадило”, каже он.

Слично је урадила Мађарска, када је почетком године одлучила да повуче припаднике војске са државне међе, а да уместо њих формира специјализоване граничне борбене јединице, такозване ловце на мигранте, писала је Политика.

Са српске стране, на том суботичком подручју је, према речима министра полиције, било активно више од 1.400 полицајаца, као и 75 припадника Агенције ЕУ за граничну и обалску стражу (Фронтекс).

То не спречава цветање криминала, а изостају и судске пресуде.

Према подацима Основног јавног тужилаштва (ОЈТ) у Суботици, мали је број окончаних поступака за кријумчарење где је запрећена казна од једне до осам година, а нисмо добили одговор да ли се водио неки поступак против несавесних полицајаца.

 

Број случајева пред Основним тужилаштвом у Суботици*

2022. поднето 30 кривичних пријава за недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи, 20 окривљених били српски држављани, а 10 страни. Само један од поступака против страних држављана је завршен споразумом о признању кривице, остали су на почетку, у фази оптужења;
2023. 22 кривичне пријаве за кријумчарење људи, против 18 српских држављана и четири мигранта, страних држављана. Један предмет је одбачен, остали су у почетној фази предузимања доказа или оптужења.

Извор: ОЈТ Суботица

 

У Суботици ‘напето’, али безбедније

У Суботици се „неповољна ситуација”, како је недавно оценио МУП, не осећа, јер су се људи временом навикли на присуство миграната који су често спавали по парковима или на аутобуској станици.

У шетњи кроз центар града сецесијске архитектуре средином августа нисам видела мигранте, али сам путовала са неколико њих редовном аутобуском линијом из Београда.

„Ако се полиција усмери на проблеме с мигрантима, самим тим су друге ствари мање под контролом, попут делинквенције по центру града”, каже Никола.

Он већ 35 година живи у Суботици, граду који је геополитичким променама постао једна од „капија Европе” јер се налази тик уз границу Европске уније.

„У одређеним ситуацијама, Суботица је користила предности града на граници: док је било тешко и држава била под санкцијама, могло је да се заради локалним шверцом од хране и хемије – да и не залазимо у озбиљнија кријумчарења.  „Сад је дошао моменат да грађани плаћају цену, јер су околности отишле на другу страну.”

Он издаје стан на дан и дешавало се да неко са српским пасошем резервише стан, а у њему смести мигранте, додаје.

Увиђа да се са истим проблемима боре и Грчка и Италија и све земље које су на такозваној мигрантској рути.

„С друге стране, и ми смо неком мигранти”, каже.

Градоначелник Суботице Стеван Бакић није желео да говори за ББЦ на српском.

 

Шверцерски крај

Током обиласка суботичких предграђа, у вили на Палићу се налазим са Иваном Перчићем, власником фабрике Сунцокрет која се бави производњом здраве хране у Хајдукову.

Он донедавно није ни знао за све био чешће оружане обрачуне, све док га колеге нису замолиле да једног радника пусти раније из друге смене, јер „има пуцњаве поред фирме”.

„И даље се осећам безбедно, али видим да су људи преплашени на тим местима где се то догађа у насељима Хајдуково, Макова седмица, Хоргош”, каже 67-годишњи бизнисмен.

Празне куће и викендице у том крају постале су уточиште онима је био неопходан кров над главом. Често су ложили врата или паркет да се зими угреју.

Суботица је, подсећа, дуго била део Аустроугарског царства и, пошто се северно од ње налази пешчара, тај појас је још тада пошумљен да би се задржао песак.

Цртањем нових мапа почетком 20. века, баш кроз ту шуму је прошла граница Србије, односно Југославије, и Мађарске.

„Зелена граница је овде увек постојала, у време ембарга 1990-их, ту се шверцовала нафта. „Нашли су једном две цеви покопане у земљи, у једној је ишао алкохол из Србије у другој се враћала нафта из Мађарске, ово је шверцерски крај”, препричава легенде Перчић.

 

Макова седмица

Једно од места које се често помиње због инцидената је Макова седмица, северно предграђе Суботице.

Ни тамо не затичем мигранте и избеглице, мада мештани кажу да их је „било до пре неки дан”.

Упркос експлозијама, осећају се безбедно.

На сеоском путу затичем двадесетогодишњег Лорана Нађа.

Показује ми ка оближњој ливади који води ка каналу и трсци – туда мигранти траже пролаз ка Мађарској.

„Виђао сам их стално, сад ових дана не, али претходно су их сваки дан довозили таксисти”, каже Нађ.

Само неколико сати после нашег разговора по врелом летњем дану, баш је у овом месту из оближњег ловишта ођекнула експлозија.

Није било повређених.

Полиција је наставила акције.

Полицајци су 17. августа у акцији на подручју Кањиже пронашли 167 миграната који су пребачени у прихватне центре.

 

Има ли решења

Незадовољни мештани сматрају да је решење у подизању жице на јужној граници Србије, са Северном Македонијом, можда не знајући да је она већ подигнута по одлуци Владе Србије у време ванредног стања 2020.

„То није утицало на смањење броја људи, чак од 2020. сваке године бележимо повећан број, то је само омогућило кријумчарским мрежама да буду јаче. „Ограда постоји и на граници између Бугарске и Турске, на копненом делу границе Грчке и Турске, међутим то није дало успеха”, каже Милица Швабић из организације Кликактив која се бави миграцијама.

Граница јако дугачка да би се свуда подигла жица, каже, а путеви се стално мењају – из правца Бугарске, Северне Македоније, Косова или Црне Горе.

Свако дизање ограда и пооштравање чувања пролаза само поспешује рад кријумчара и подиже цену њихових „услуга”, упозорава она.

„Људи сада плаћају 6.000 евра да дођу из Србије до Беча. „Једино трајно решење је успостављање хуманитарног коридора и омогућавање људима да на безбедан начин стигну до Европе и траже азил”, каже Швабић.

Такав коридор је постојао од Грчке до Немачке од 2015. до марта 2016. али је од тада затворен.

„У кријумчарским мрежама учествује јако пуно људи, како оних из локалне популације, тако и из избегличке, а имају контакте и са друге стране границе.  „То су мреже које иду од земаља порекла до земаља дестинација, и дуж целе руте кријумчари имају контакте”, каже правница из Кликактива.

Раније су мигрантима кријумчари помагали у одређеном делу да пређу границу. Сада је све више миграната под потпуном контролом кријумчара.

У оружаним сукобима тако „страдају људи који су најниже позиционирани у хијерархији кријумчарских мрежа, чији је задатак да бораве у шуми са групом миграната и избеглица, да им обезбеђују храну, воде рачуна ко ту долази, одлази и да људе воде до саме граничне линије”., каже Швабић.

Раденко Мартић, први човек за Суботицу десничарске парламентарне странке Двери, прати мигрантску кризу од почетка 2015.

Он уз безбедносне, указује и на еколошке проблеме.

На захтев МУП-а посечено је много заштићене шуме, да би терен био прегледнији, а за мигрантима остају и „ненормалне количине смећа”, каже он.

Безбедносну ситуацију оцењује као „изузетно лошу”, пре свега због оружаних сукоба мигранта.

На предлог Мартића, Двери захтевају од Владе Србије да се ограничи кретање миграната ван прихватних центара, а држава им обезбеди помоћ и контакте са амбасадама земаља у које желе да оду, али да их врате у земље порекла у случају одбијања.

Траже и да се прими само онолико миграната колико има места у прихватним центрима у Србији, у којима, према проценама, има места за око 4.500 људи.

 

Ко је одговоран?

Враћање миграната, често мимо званичних процедура, под окриљем ноћи и мимо канцеларија, један је од проблема.

Постоји ланац одговорности који лежи у незаконитим праксама земаља на Балканској рути, оценио је правник Никола Ковачевић, у ауторском тексту за Време.

„Мађарска, Хрватска и Румунија незаконитим путем враћају избеглице и мигранте назад у Србију, то је почетак сваког проблема, те земље крше своје законе, уставе и конвенције које су потписале. „Без сарадње са српском граничном полицијом и формалних процедура враћају људе у Србију која није успоставила ефикасан систем азила, због чега ти људи не желе да остану овде”, каже Ковачевић за ББЦ на српском.

Због тога се „људи не окрећу граничним властима земаља, полицији или војсци, јер схватају да је једини начин да би дошли до сигурности да плаћају организованим криминалним групама, сматра.

„Кад су организоване, то значи да су наднационалне, што значи да у њима седе и избеглице и мигранти, али организатори свега тога у пограничном појасу Србије сигурно не могу да буду Мароканци или Сиријци, већ је ту сигурно умешан и локални криминал”, објашњава Ковачевић.

Ковачевић се пита зашто тужилаштво не обради све који учествују у инцидентима, јер је одговорност за све незаконите радње увек индивидуална.

Указује и на парадокс да Европска унија све што ради, чиме крши права миграната и избеглица, оправдава борбом против организованог криминала.

„Тако настаје зачарани круг. „Локално становништво је оправдано уплашено за безбедност, али оптужују избеглице и мигранте, а они су у првој категорији жртви, заједно са мештанима”, закључује Ковачевић.

 

Прихватни центар за самце

Последња станица ми је прихватни центар на ободу града.

У њему има места за око 200 људи.

Центар Комесаријата за избеглице и миграције Владе Србије намењен је само за самце, мушкарце.

Тражећи пут ка центру, у Гугл мапама је одредиште написано и на српском и на арапском.

На оближњој ливади и у дворишту центра капија обојених у српску тробојку, затичем младиће у тренеркама и мајицама, са ранчевима на леђима, у папучама или патикама.

Седе на трави и углавном гледају у телефоне.

Управник Милан Ђокић ме води у обилазак центра који чине неколико мањих зграда и бели контејнери-приколице.

Пролазимо поред собе са белим болничким креветом у којој докторка пружа помоћ корисницима који стрпљиво чекају ред.

Прихватни центри су добровољног типа, објашњава Ђокић.

Тог дана је у њему било 182 углавном млађа мушкарца.

Две трећине корисника је из Сирије, део из Марока, а ту су и Пакистанци, Палестинци, Алжирци, Египћани и Авганистанци.

Долазе сами, таксијем или градским саобраћајем.

Ђокић каже да се често смењују – једни одлазе, други долазе.

„Нема правила, али најчешће остану неколико дана, мада има случајева који су и дуже у центру.”

У центру имају обезбеђена три оброка, смештај, тушеве, прање веша, као и лекарску помоћ.

Жене и деца се упућују у центар Крњача, код Београда.

Многи од оних који илегално уђу у земљу заобилазе прихватне центре уколико имају новац за приватни смештај.

Ђокић оцењује да се Србија добро носи са мигрантском кризом, посебно када је реч о прихватним центрима, мада би увек требало више простора и особља.

Најважније је, каже, да се настави хумани приступ прихвата и збрињавања људи док су у Србији, и обавестити оне који желе да остану о правима на азил.

Ђокић цитира искуснијег колегу – „река људи која је кренула не може да се заустави. „Ђердап и Перућац нису зауставили Дунав и Дрину, него само укротили, а исто важи и за Србију”, каже Ђокић.

 

Не желе сви мигранти помоћ кријумчара

У суботичком прихватном центру је Баба Кан из Пакистана.

Он је већ три и по године у Србији, покушавао је три пута да уђе у Европску унију преко Хрватске, али није успео.

Вратили су га сваки пут, али нису били насилни, каже.

Разговарамо у скромном предсобљу управне зграде, где се он сналази много боље од мене.

Кан, високи маркантни човек у крем ланеној туници и панталонама, говори енглески, а са запосленима прича и на српском.

„Свиђа ми се у Србији, био сам прво у Прешеву, после у Кањижи и Шиду, па овде, увек сам био у камповима, нисам био у приватном смештају.”

У домовини је до одласка 2015. радио у фабрици одеће и тамо му је остала супруга и четворо деце.

У Србију је стигао копном, преко Ирака, Турске, Грчке и Северне Македоније.

„Отишао сам због локалних проблема, са тамошњим талибанима и пакистанском војском. „Циљ ми је да одем у Западну Европу, нисам одлучио у коју земљу, имам доста пријатеља у Италији, Француској, Немачкој”, каже Кан,

Пробаче поново, каже, али не жели да се повезује са кријумчарима, јер нема новца.

И његов цимер из кампа Мухамед Алоклах, 26-годишњи Сиријац из региона Дарха, спреман је за пут у ЕУ.

„Кад је почео рат у Сирији, имао сам 15 година и видео сам страшне ствари, смрт пријатеља, смрт брата, мојих прстију”, показује ми шаку без кажипрста и средњег прста.

Он се није борио, али јесу његов отац, ујак, браћа. Многи су настрадали.

Сирију је напустио као студент историје на факултету у Дамаску.

Тамо и даље није безбедно, објашњава ми, помажући се Гугл преводиоцем.

„Рат у Сирији је сад грађански рат”, пружа ми телефон да прочитам.

Живео је три године у стану у Истанбулу, али му је тамо било тешко да преживи.

„Оно што је за вас Србе 2.000 лира, за нас Сиријце је било 5.000 и више.  „Овде у Србији није тако, ви сте хумани, не гледате да ли је неко Сиријац или Србин”, каже младић са сјајем у очима који је у Србији пет недеља.

Његов сан је да стигне у Велику Британију, где има многе познанике, али и љубав.

Преко интернета је упознао Сиријку која живи у Лондону и жарко жели да оде код ње.

Док говори, лице му се развуче у широк осмех.

Двапут је већ покушао да пређе у Мађарску и није успео.

Покушаваће поново са пријатељима, и без кријумчара, сигуран је.

„Волим је много. „Чујемо се сваки дан телефоном.”