Експлозија присуства Драгана Ј. Вучићевића у свим медијима није новост, али протест против његовог извештавања у таблоиду који уређује јесте. Када све прође, ове недеље он ће моћи да одмахне руком и свима се захвали за бесплатну рекламу
Слободан Георгијев
Ако ико буде састављао историју новинарства у Србији у посткомунистичком добу, дакле од 1990. године наовамо, име Драгана Ј. Вучићевића ће у њој свакако имати своје место. Оно што се такође сада зна јесте да то место неће бити истакнуто, осим ако он сам у наставку свог бављења новинарством не направи неки колосалан преокрет и пребаци себе из позиције медијске провинције на место у медијском центру, чему тежи од када се бави овим послом.
Од тренутка када је изашао са Факултета политичких наука на коме је студирао новинарство, он покушава да буде најбољи, да се о њему прича и, најважније, да му се призна да је најбољи у томе што ради. Међутим, његова досадашња каријера му то не омогућава, није га дотле довела; напротив, из године у годину он помера границу на доле, закопавајући се све дубље у талог свега супротног од онога шта је и шта би требало да буде новинарство. Има сведоке да је учио новинарство, има и диплому, али очигледно није научио, а показао је и да школа не помаже ако особа нема људског достојанства и интегритета. Као у сваком послу.
БРУКА ПРОФЕСИЈЕ
“Брука професије” је титула којом су га колеге наградиле неколико пута у време док је некадашњи магазин “Статус” организовао анкету у свим редакцијама, у којој су новинари сами гласали за оно што вреди и оно што не вреди у њиховој бранши. Колеге су га одбациле више пута, па је и он сам то прихватио и дохватио се моћних, одлучивши да ће када крене да прави своје новине, оне бити увек везане за особу која му се учини најмоћнијом или бар најбогатијом. Зато данас не треба да чуди када се каже да Вучићевић не признаје одлуке Савета за штампу, тела које су оформили новинари сами, односно удружења новинара, да би се контролисала примена етичког кодекса у новинарству. Као да им поручује – да ме нисте шутнули из професије, сада бих вас можда поштовао.
Нити га поштују колеге, нити људи. Неколико стотина, углавном девојака и жена, прошле недеље је организовало протест испред редакције “Информера” на Теразијама у Београду тражећи да се ТО забрани, позивајући га да им каже “како га није срамота”.
Заиста, поставља се питање да ли је срамота човека који је за десет година постојања “Информера” прекршио сва правила новинарства, а највише оно да би медији требало да се клоне објављивања неистина и непроверених информација. Он је од таблоида направио политичко оружје, што није новост, али је новост да је то оружје употребљено против најслабијих и оних који не могу ни да се бране. Можда једном сазнамо, када се буде радило неко истраживање о томе како је процветала таблоидна сцена у Србији (што се поклопило са променом власти 2000. године), да ли се он икада бавио новинарством или је од раних дана био одређен за специјалне медијске ратове које несмањеном жестином води 20 година, још од доба “Национала”, раног “Курира”, преко испегланог “Преса”, до френетичног “Информера”.
СЛУГА ВЛАСТИ
Паралелно с тим, његова каријера је последњих десет година, и то је ново, у потпуности везана за власт у Србији. Вучићевић то негује и истиче, он се тиме хвали, иако нико јавно осим Александра Вучића за њега никада није рекао неку лепу реч. Вучићевић је у последњих десет година постао издавач новина, као модела медијске платформе, за које каже да су најпродаваније у ери свеопштег пропадања штампе, и директно је помогао и ради својски на томе да тиражи буду још мањи, још нижи, док се штампа буквално не угаси.
Чињеница да је он издавач најпродаванијих новина, а да те новине не одликују скандали својствени таблоидима свуда у свету, него поруке мржње према свему што није на линији ове власти, чињеница да је редован гост свакога дана на некој од националних фреквенција, посебно у јутарњим програмима у којима то појављивање и служи да би се народу поручило како је само “Информер” “дневна новина”, довело је до колосалног срозавања и онога што се објављује и онога што се верује да значе медији.
За десет година “удруженог медијског злочиначког подухвата” (власт, таблоиди, ТВ са националним фреквенцијама), некадашњи студент новинарства који се поноси тиме што је упознао једног Сергија Лукача, што је био на стажирању у недељнику “Време” и који се уби да пише онако како је писао Александар Тијанић, успео је да људима огади овај посао и да скоро сваког преведе на свој уличарски ниво и говора, и писања, и представљања реалности.
Довео је до тога да би неко могао да помисли и да напише како је у реду да га неко напада, да ништа друго није ни заслужио, јер је огавностима које објављује свакога дана прешао границу цивилизованог понашања. Заједно са ТВ Пинк, Хепијем и другим ТВ станицама, експлоатисао је порно приступ, насиље сваке врсте, отворено лагање као начин на који медији функционишу. И скоро да је успео.
А све причајући да је заправо то што он ради право и једино новинарство, да се он доказао тиме што продаје највише примерака нечега, а посебно је поносан на своје успехе у истраживачком новинарству, које је било и остало мистерија за већину новинара и медијских кућа у Србији.
УНИШТАВАЊЕ НОВИНАРСТВА
У тачки односа према истраживачком новинарству преломила се и његова каријера 2012. године када је основао фирму Инсајдер-Тим, и то после интервенције Верана Матића који је успео некако да спречи да Вучићевић региструје фирму и покрене новине под именом чувеног ТВ серијала са некадашње ТВ Б92, а који је истраживачко новинарство и његове производе добацио на највиши ниво до тада.
Као што је СНС најављивао да би требало да буде “проевропска модерна партија”, тако је и “Информер” најављивао да би требало да буде оно што је био Инсајдер – место на коме се обелодањује нешто што су моћни скривали.
И као што су Вучић и СНС окренули политичку сцену наглавачке и тако поништили деловање институција, тако је и Вучићевићева мисија била да ликвидира и уништи сваки траг нормалног и правог новинарства у Србији. Ни друге редакције у којима је био не могу да се похвале веродостојним извештавањем и јесу представљале мач у рукама или неког од политичара или неког тајкуна; али, од момента када је “свој газда” у контексту “нове власти”, Вучићевић и његов производ су процветали.
И то не због значајних прича, открића, било чега што би имало значај за јавност – напротив, он је добио новац, простор и слободу да ради и пише шта му је воља, да буквално измишља догађаје и афере не би ли поклапао све што се критички напише и објави о власти Вучића и напредњака. На почетку, мета му је био Инсајдер, као водећа редакција у том тренутку која је објављивала велике приче о корупцији после мецеси рада на њима; након тога су му непријатељи постали сви који нису у складу са владајућом доктрином. И по томе је овај медијски пројекат јединствен, јер се са позиције моћи понаша као опозиција моћи, некој измишљеној и по правилу финансираној са “запада” који, разуме се, жели да уништи и Србију и Србе.
БЕСКРАЈНИ СПИСКОВИ
Набрајати Вучићевићеве којештарије, погрешне процене, нападе на људе и измишљотине сваке врсте није за новине, али би неки вредни истраживач могао да направи тај списак и он би могао да заузме место у књизи Умберта Ека Бескрајни спискови, јер је количина ТОГА енциклопедијска.
Аутор овог текста и сам је био “јунак” “Информера” у више наврата, од тренутка када је Вучићевић проценио да представља претњу по Вучића (август 2014. године, по објављивању уговора са Етихадом о оснивању Ер Србије).
Две приче су на врху бешчашћа до интервјуа са силеџијом: лажни порно филм са Колиндом Грабар Китаровић и насловна страна на којој се објављује да је Украјина напала Русију. Поред тога, једна од највећих огавности је прича о црногорској активисткињи Вањи Ћаловић и њеном сексуалном животу.
У једној реченици: он је проценио да не постоји лаж коју је немогуће објавити, а за то неће сносити последице, па се тако и понаша.
За случај са некадашњом председницом Хрватске морао је да се јавно извињава, и тада смо чули колика је то незналица и колико његово деловање нема никакве везе са новинарством. Рекао је како је филм добио од извора из БИА, који му иначе све доставља и никада га није преварио, па није проверавао.
На овом случају је показана сва његова “новинарска вештина”, којом замлаћује јавност највише са Пинка и Хепија, и кука што га нема на РТС-у. Ако нека похвала јавном сервису може да се упути, то је зато што су остали имуни на његове захтеве да и тамо “гостује”.
Све ово неће бити разлог да се било шта промени. Наставиће Вучићевић да сеири са насловних страна свакога дана, да лаже и обмањује, да трује јавност неистинама, страхом и порнографијом, наставиће да галами са националних фреквенција у својству “у(в)редника најпродаванијих новина”. Сервираће ексклузиве које то нису, говориће којешта, махаће рукама, читаће твитове, шириће страх и радиће оно што му је посао: да брани Вучића од непријатеља и да додатно појасни његове ставове дан пошто се Вучић “обрати јавности”.
Он је породични пријатељ Вучића и његове фамилије и чини се да ће се тешко померити са те позиције, упркос депресивном оценама да би промена власти за њега значила само промену господара. Изгледа да је овога пута нашао некога ко га поштује и не исмева, и спреман је да са њим иде до краја. Родног краја, на печеног вола.