Иринеј – човјек немира

Родољуб Кубат

Мајка Зора га у утроби, уз помоћ чо’ека Мије, доњела на сјевер Бачке у равно село Станишић. Буловићи су ту дошли из Битилића, далматинског села. Битилић је крај Кијева, источно од Книна. Јужно од планине Динаре, а источно од Књиња; на југу је Перућко језеро, на истоку Бушко блато. Битилић је окружен српским селима и светињама. На Цетини извире ријека Цетина, која се код Макарске улива у Јадран. Поврх самог извора, на брдашцу је стара Црква из 6. вијека. Нешто наниже на обали Перуће некада је био драгуљ православља – манастир Драговић. Са Динаре се на ведроме дану могао виђети Драговић, Перућа, извор Цетине и древна Црквица. Оштро око би виђело Битилић под Динаром и брдо Марино, станиште орлова крсташа.

На рођењу је добио име Мирко, што је послужило ави Јустину да га само погрчи. На Косову је замонашен, у Високим Дечанима љета Господњег 1969. Ту је Мирко заборавио мир овога свијета и отиснуо се у калуђерски немир. Отишао је у Грчку да студира на Марку Евгенику, противнику Фијорентинске уније. Марко једини није потписао указ о јединству два крила Христове Цркве. Био је епископ малоазијског града Ефеса, мјеста проповједи љубљеног ученика Јована. Ефес је био древни грчки град, један од најзначајних на истоку Римског царства. Иринеј је радо бјежао из атинске вреве и вријеме проводио код старца Порфирија – човјека љубави и мира.

Боравио је у монашкој школи код Василија Острошког, гђе је подучавао младе питомце. Скривену доброту срца, откривао је млади Цуце – Радован Биговић. Радован је причао како му је давао колаче и књиге, водио у шетњу и показивао мошти свеца. Увјек је Мирко био склон интригама и трачу. Једне прилике му је митрополит црногорски Данило Дајковић рекао: Чуј, Иринеју, мани ме калуђерских марифетлука: Ја сам човјек домаћин, а ви самоглавци. Радо се присјећао тих догађаја, срчући каву кроз бркове, ту у клубу професора, који је сам по једном несташном ученику назвао „Триа капа“.

Дуго је студирао, и коначно одбранио докторат пред седмочланом комисијом. Сава Аугуридис је ниподаштавао његову науку, сматрајући да је рад само монументални споменик византијског грчког, међу учењацима званог катаревуси. У Београду га је чекала катедра Новог Завјета, који није научно изучавао. Поставили су га за управитеља зграде у улици Краља Петра 2. Немирне студенте кротио је тако, што је зграду оковао у затворске решетке. Више пута су га бирали за декана, чега се касније присјећао. Сирота Црква је тада на својим леђима носила црквену просвету. Декан је једном недељно ишао на пријем код патријарха Германа. Иринеј је говорио да је декан Богословског имао предност пред митрополитима. Патријарх је имао слуха за Божију науку. Иринеја је још старац Порфирије видио као заштитника тог светог училишта.

Ту га је затекла и епископска служба, прво викара патријарха, а потом епископа бачког (бечког) двора. Служба му се поклопила са избором Павла за пећког архиепископа. Историја њихових односа остаће многима тајна. Улога Буловића у ратним деведесетим је противрјечна. Мира Марковић га је звала омиљеним митрополитом, што су грешком рекли на РТС. Наговорио је Павла да буде извиждан на Теразијама, учествовао је у склапању мира између зараћених страна у Босни и Херцеговини. Разметао се пријатељством са голобрадим војводом Шешељом и проклетим Драшковићем Вуком. Временом је немирни Иринеј постао моћан, сива еминенција Цркве и државе, клерикални дипломата од којег је свако зазирао. А како и не био, довољно је било само виђети његову исушену фигуру, широку мантију и зли поглед.

Није то ништа како су га звали новинари, његови најбољи пријатељи. Говорили су му иза леђа: Злиринеј, Панонски сотона, Врач са сјевера, заштитник грешника и невидљиви чувар трона патријарха. Сам се прогласио за гласноговорника Светог Сабора, а тек колико је пута био члан Синода. Иринеј је оваплоћење воље за моћи, двапут кандидат, никако патријарх. А том мјесто бијаше његов ђечачки сан. Утјеху је нашао уз цујку и мјесту станог синодалца.

У академску пензију је отишао без иједног научног рада. Није да то би за њега проблем. Рјешавао је Иринеј много веће загонетке, али га силне црквене службе одаљише од богословља. По несрећи у’ватио се у коло са политичарима, лажним родољубима и монашким вуцибатинама. Све их је он надилазио усвојеном бечком културом. Нико као он није знао грчки језик, а течно је говорио руски и њемачки. Сви су поштовали његов дар језика, глосолалију која је још ишчезла у раној Цркви. Иринеј је био полиглота. Штета је за нашу науку, што се није посветио томе. Могао је надмашити Вука и Даничића, направити грчко-српски словар. Много је хтјео, а мало постигао. Тако то обично била гордим калуђерима, који све што имају носе са собом.

Остаће свакако многи ученици, што би народ прост рекао: скупљени с коца и конопца. Довољно је било само му поласкати калуђерску сујети, и већ си био на Иринејевој трпези немира. По нечем је сличан краљу Лиру – сви ласкавци и шаптачи ће га издати, баш к’о и остарелог краља ћерке мезимице. Пошту ће му одати они незахвали, дрски и својеглави. Ти дрски проклетници нису га се бојали, него поштовали и сажаљевали. Ласкавцима је дао куле и градове, деканства и професуре, дезинформативну службу СПЦ, којом је љубоморно манипулисао, као нико прије, нити послије. Иринеј је увјек гледао на двије стране, усуд који му је Бог предао.

Буловићи славе Светога Јована. На пријему за славу, Нови Сад је испуњавала множина његових безбожника. У суштини, свих их је познавао у душу, и негђе дубоко презирао. Мрзио је њихов кукавичлук, похоту, лицемјерје, користољубље, распојасаност, неумјереност … Свих седам смртних гријехова, на чијем челу је стајала гордост – друга родирељка владике Буловића. Опсједнут ничеанском вољом за моћ, заборави ријечи пророка Исаије: „Како паде с неба, звијездо Данице. Ти који си се уздизао на другима“. Исаијин Лучоноша историјски је био асирски цар Саргон други. Теолошки: вјечни отпадник, који као муња са неба паде. На Факултет би обично долазио око поднева. Пред њим је ишао возач Бојан. Брадати возач је био као Јован Крститељ, који је, идући испред, поравнавао пут пред господаром Бачке. На рјетким предавањима, говорио је тихо и споро, из даљине је више личило на мумлање сјенки из Ада. Једино што је тумачио било је Пролог Јеванђеља по Јовану и Апокалипсис Јованов. Протумачио је, ал’ није записано, цијели Пролог, а Откривење тек до треће главе. Имао је за то добро оправдање: „Све ће се и онако открити“!

Једног од својих ученика, којег је дуго држао у крилу, шиљавши га у Њемачку, и радујући се његовој асистентури; помогао му да нађе кров над главом. Једном ми је тај незахвални испричао, како је код њега на двору полагао испит. Дуго су Иринеја сестре будиле. Једва се свукао низ степениште. Ученику је рекао да сам себе подсјећа на динарског старца. Ученик је и то рекао да га је Филотеја заљевала цујком да проглед. Када је будући наследник кренуо кући, владика је рекао сестри: „Дај да нешто пошаљемо ђетету. Син му се роди, којем нађенуше име по патрону цијеле Русије – светом Сергију Радоњешком“. Игром случаја, ученикова сапутница била је имењакиња немирног Мирка. Када се поздрављао са бачким владиком, учењак је кренуо на сјевер Бачке, гђе су га чекали жена и малени син. Иринеј их је поздраво благословом свога мира.

Тог ученика је посве надахнуо на једном предавању у амфитеатру ПБФ, када је устврдио да су богословљу потребне нове мисли и нови језик. Баш по оној библијској: „Не иде ново вино у мјехове старе“. Све ми ово ученик исприча, гледајући зграду Богословије, сјећајући се лијепих дана и кава у клубу „Триа капа“.

direktno.rs

РОДОЉУБ Србослава КУБАТ, рођ. 23. јануар, 1969. Босанско Грахово. Директан је потомак динарског хајдучког харамбаше Стојана Кубата. Основну и средњу школу завршио је у родном месту. Богословски факултет СПЦ у Београду уписао 1991/92, а дипломирао је 1996. године. Исте године је уписао последипломске студије. Савремену западну библистику је изучавао на протестантском теолошком факултету „Мартин Лутер“ у Сибињу (Румунија) у периоду 1996-1997 године. Као гостујући студент уписује Римокатолички теолошки факултет на Вилхем универзитету у Минстеру (Немачка). За време студија у Минстеру (1997-2000. године), углавном се бавио библијском егзегезом и теологијом Старог и Новог Завета, као и учењем старојеврејског језика. Живи у Београду са супругом Мирјаном и синовима Сергејем и Андрејем.

Магистарски рад на тему: Човјек у Старом Завјету – Основи старозавјетне антропологије одбранио је 12. децембра, 2000. године на Богословском факултету СПЦ у Београду. За асистента на катедри Свето Писмо Старог Завета изабран је 29. маја, 2001. године. Докторску дисертацију под називом: Анђео Господњи у Старом Савезу: карактер библијског монотеизма из перспективе јављања Бога у Старом Завету, одбранио је 13. јуна 2005. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

На катедри Свето Писмо Старог Завета Православног богословског факултета Универзитета у Београду је биран у звања: доцента (2006), ванредног (2011) и редовног професора (2016). Обављао је дужност шефа катедре за Свето Писмо Старог Завета, шефа групе за библистику и дужност продекана за науку Православног богословског факултета. На Универзитету је био члан Већа за интердисциплинарне студије и члан Већа за друштвено-хуманистичке науке. Тренутно је запослен на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Теолошко-научна област којом се бави јесу старозаветна теологија/егзегеза и теолошка херменеутика. Аутор је књига: Основе старосавезне антропологије (2008); Упоредни преглед еванђеља – Синопсис (2008); Траговима Писма: Стари Савез – теологија и херменеутика (2012); Траговима Писма II: Стари Савез – рецепција и контексти (2015); Лексикон библијске егзегезе, коатор П. Драгутиновић (2018).

Тренутно припрема Лексикон библијске херменеутике, пројекат на којем учествује око 230 аутора, од тога око 130 из иностранства. Води научни пројекат превођења Старог Завета на српски, под називом „Септуагинта на српском“. То би поред превода, који се са грчког изворника први пут појављује код нас, укључило и истраживање старословенске рукописне традиције везане за старозаветну литературу. Објавио је велики број научних радова у еминентним светским и домаћим часописима. Такође је учествовао на великом броју међународних и домаћих научних скупова. Идејни је зачетник новог богословског усмерења, познатијег под називом теологија бунта, чији концепт је изложио у својој најновијој књизи Бунт у срцу Библије: теологија бунта.

Поред стручног ангажмана, бави се српском националном културом и питањима националног идентита.