Историја српског опанка

За време римског цара Констанција II из средине IV века записан је случај његовог шпијуна из србског племена Јазиге, који се звао Дубовијус (1). Наречени Дубовијус, пренео је цару Констанцију да Африканус намесник Доње Паноније о њему има лоше мишљење. То је вероватно био разлог цареве посете територији данашњег Баната, коју Римљани никада нису успели да покоре.

Тада се догодио јединствен случај у историји света. То је описао хроничар Амијан Маркелин у књизи Res Gestae, јер је био у царевој пратњи и присуствовао догађају који се збио 359. на обали Дунава, на месту данашњег Сланкамена и ондашње царске палате. Констанције је у Панонији врло неопрезно преговарао, са већом групом наоружаних Срба Јазига који су му до тада били одани. Заправо, са њиховим вођом Лимиганатом, чије име значи „бранитељ границе“, од ариј. лина, приљубљен, који је бранио границу за рачун Римљана. Поред Констанција налазио се и његов намесник Србин Анатолиј, познат као врло поштен човек.

Цар је за време разговора седео на царском престолу који је био богато украшен и са позлаћеним јастуцима. У једном моменту, један од српских преговарача бацио је на цара опанак. Исти случај се догодио 16 векова касније, када је ирачки новинар у Багдаду бацио ципелу на Џорџа Буша 2008. године. Гађање опанком је обичај који сеже у велику старину, а иначе се сматрао великом увредом, јер је опанак у србској митологији симбол власти и моћи.

Срби преговарачи су после бацања опанка повикали ка цару: „Мара, мара“ што у слободном преводу значи „Смрт, смрт“ (од < ариј. √ мри, мрети). Затим су јурнули на изненађене и малобројне Римљане, па је цар са пратњом побегао, док су се преостали Римљани предали. Лимиганат је заробио императорски престо са ознакама моћи, што се никада није десило у вишевековној римској историји.

Била је то велика и незапамћена срамота за Римско царство, посебно за цара Констанција. Римска војска је убрзо покушала да поврати одузети престо, предвођена скитским Србином Скутаријем Целом (Скут је облик имена или суиме за Скит), али без успеха. Престо је заувек нестао, а Констанције је умро 361. године у јелинској Киликији.

По легенди, трон је касније имао сарбатски (србски) краљ из панонске Србије, како нас извештава франачки летописац Фредегар. Неки кажу, да је на Констанцијевом златном царском јастуку век касније спавао Беог, панонски краљ Срба и Алана, за кога се приповеда како је дао име Београду.

1. Етимолошки, ово презиме је од основе „дуб“, у придевском облику глагола „дубити“, одакле су српска презимена Дубовина, Дубовић, Дубљевић…