Исусов отац
Слабо нам иде. Српски пролетери се једва држе својих настојања да преживе. Боје се зиме, глади и своје немоћи да било шта промене. Неки не знају како да изађу пред своју децу, шта да им кажу. Не говорим напамет, знам много таквих људи.
Љубодраг Стојадиновић
Трећина Србије је већ на границама озбиљног сиромаштва, а њихов очај покривају кулисе званичног агитпропа: боље вам је него икад, погледајте мало пажљивије, није онако гадно како вам се чини. Слушајте шта вам говоримо, напредујемо зар не видите, не зна се где нам је крај!
Социјална имплозија се може заташкати или одложити играма и аферама, спонтаним или планираним катастрофама. Уз безобзирно уклањање истине и уништавање медија који је још некако чувају и претње смрћу за слободно мишљење. Требаће мало хлеба и много игара. Шта је важније од фудбала у Катару, или новог атентата на председника? Тај напад је једва избегнут, као и сви претходни, хвала службама.
Могу да нас одрже само велике идеје и пројекти. Рецимо да Новак Ђоковић постане најбољи свих времена у својој игри. Свако од нас би био тамо где су велика слава и богатство, узимајући за себе оно што је могуће: илузију да смо овако поражени победници над свима. Чини нам се да то није само спорт, него епски окршај нашег јунака са великим светом, а он им стално показује одакле долази и зашто их побеђује.
Новакове походе према звању најбољег међу највећим звездама, углавном прати коментатор Спорт клуба, Небојша Вишковић.
Отац шампиона, Срђан Ђоковић не подноси Вишковића. Никада га није подносио. Та околност би било где осим у Србији била неважна. Срђанова је замисао да буде најважнији отац, можда је тачније отац најважнијег Србина одмах после Тесле. Ту улогу често доживљава и остварује као јавну мелодрамску игру, не знајући како да на најбољи начин свима објасни неупоредиви значај свог славног потомка за укупну историју Срба и Србије.
Кад је Новак у јануару био заточен па враћен из Аустралије, фамилија Ђоковић је била центар отпора тој неправди, уз позиве на митинге и протесте. То се претеривање донекле могло и разумети као емотивни испад, да ствари и речи нису отишле у простор где нема мисаоне контроле и постале неподношљиве брљотине. Срђан је упоредио Новакове муке са Исусовим, тврдећи да су обојица на исти начин разапети. Свако је имао свог Понтија Пилата и свој васкрс, али ће Новаков бити чудесан. Цитирао је некакву бабу из фамилије, чије је мудре речи упутио Аустралијанцима: „Стидите се гузице кад образа немате!“
Упозорио је нацију да своје родољубље дограђује пре свега на узору којем нема преседана у модерној историји Србије. Понос, дика, идол, један од највећих Срба! Највећи спортиста који је икада рођен! Неукусну апотеозу за свог младунца Срђан увек оставља недовршеном и отвореном, бирајући крајње недолична поређења. И наравно, усклађена са упадљиво сировим наступом.
Пре много година, док је Вишковић радио на РТС-у, Срђан током једног преноса није био задовољан његовим млаким патриотским гардом. Посебно му је сметало што новинар није са више страсти навијао за Новака, нити довољно истицао Новакову величину и љубав према отаџбини кроз жеђ за победама над онима који нас не воле.
Легенда каже да се, још док је трајао меч, са братом Гораном одвезао до студија на Кошутњаку, и покушао да призове Вишковића како би му њих двојица објаснили тајне родољубља у тенису.
После тога Вишковић је успео да се измакне од насртаја сложне браће и напустио РТС. Или је можда добио отказ.
Прошле недеље Новак је играо финале мастерса у Паризу. Изгубио је тај меч од данског тинејџера Рунеа. Коментатор на Спорт клубу1 био је Небојша Вишковић.
Наравно да је Срђан имао шта да каже о њему гостујући на К1, телевизији у власништву Јоване и Жељка Јоксимовића (носећи слоган куће: гледај нас без стида). Тата мисли да је Вишковић навијао за Рунеа, скоро да је призивао Новаков пораз. Није говорио праве ствари које би помогле у распиривању љубави а следују најбољем свих времена: напред Новаче, дико, ти си понос Србије и свога рода, ти си победник над неправдом као и наши преци, имаш снаге, ајде брее, идемооо, бољи си, најбољи, нико ти није раван. Ти проносиш славу свог народа свуда по свету.
Тако је требало по Срђану, оцу једног од Исуса, да се навија, али су Вишковићу недостајали занос и патос. Говорио је у складу са захтевима професије. У ствари, мало је спортских новинара који тако снажно подржавају Новака као што то чини Небојша Вишковић. Срђан то није уочио, нити је могао.
Његов притисак на СББ и Спорт клуб који тамо припада, може се непосредно разумети као јавни прилог походу режима у гушењу медија. Срђан Ђоковић се иначе не држи сувишне деликатности у јавним лекцијама. Јако самољубље и архаична, надрипатриотска реторика нимало не сакривају идеју да би нека друга платформа осим Спорт клуба била боља за тенис. Држава би то могла да плати, за цену се не пита. Платила је преносе Премијер лиге 600 милиона евра. Зар је Новаков тенис мање важан?
Исусов отац је пре свега послован човек и зна шта годи најважнијем уху. У пуном је замаху акција затирања медија који чувају здрав ум и последње остатке сумње. Ако се угасе СББ, (Н1, Нова) Данас и Пешчаник на пример, нећемо више видети ништа. Нећемо ни знати да не видимо.
