Како упокојити вампира
Како упокојити вампира, биће које није ни живо, ни мртво? Или зомбија, да се склонимо од асоцијација на Пекића и „штајнбрехеризацију“? Књижевност, филм, митови и легенде нуде савете, решења. Али шта чинити ако ловац на вампире, Ван Хелсинг, на пример, не верује у та бића? Ако их не примећује или се прави да их не примећује?
Како сменити вршиоца дужности директора који де иуре није в.д. директора јер му је давно истекао мандат, али де фацто обавља ту дужност? И шта чинити ако се они који би требало да спрече, реше и санкционишу то стање – Влада Србије, тужилаштво, суд – праве да не примећују да нешто није у реду?
Вампири и зомбији су једна од ретких напасти са којима се у Србији последњих година (или деценија) нисмо суочили, или бар то нисмо приметили. Иако би неки циник приметио да нам крвопије нису недостајале.
Кршење закона, с друге стране, постала нам је свакодневница, у овој вампирској алегорији, постали смо мештани малог села у Трансилванији који ноћу не излазе из куће, чврсто замандале врата и прозоре, оките куће венцима белог лука и загњуре се у перине, чекајући јутро. Мрак густ, најгушћи, али зора никако да сване.
И не знамо коме више да се обратимо за помоћ, попут људи који су на Твитеру, када је ТС указала на случај Милорада Грчића, у неверици коментарисали то што десетине директора јавних предузећа годинама (понеки скоро већ деценију) незаконито седе у фотељама и питали ко то треба да реши и коме сами да се обрате јер у предузећу или установи у којој раде имају сличан случај.
И кад смо код обраћања, малом шрафу у напредњачком механизму, верном страначком војнику, Милораду Грчићу обратио се лично председник. Није се, као што то чини са неким другим вршиоцима дужности, нашалио на рачун тога колико вд може да поједе и попије; није га позвао телефоном у директном преносу да наложи да хитно изгради трафо станицу на Пештеру јер је Вучић то обећао мештанима. Не, Вучић му је поручио – „Не знам шта бих ти рекао, Мићо“. Реченица која је протумачена као позив да поднесе оставку због „колапса у енергетском сектору“.
И ту, не бих рекао да комад почиње, већ се завеса диже за неке који су закаснили на почетак фарсе.
Јер Влада Србије не може да разреши Милорада Грчића, нити он може да поднесе оставку, јер он заправо и није вршилац дужности директора Електропривреде Србије. Иако му Влада Србије, од наших пара, уредно исплаћује плату.
Грчић је за вршиоца дужности директора постављен 23. марта 2016. године, двадесет дана након смењивања Александра Обрадовића, директора изабраног на јавном конкурсу и 19 дана након ступања на снагу новог Закона о јавним предузећима, по коме је мандат вршиоца дужности ограничен на 12 месеци и исто лице не може два пута бити именовано за вршиоца дужности.
Истог дана расписан је конкурс за избор директора, који није окончан, већ је 24. марта 2017. године објављен нови конкурс. Баш некако у време када је Грчићу, по закону, престао мандат, истеком максималних 12 месеци. Он је, међутим, наставио да долази на посао, као и још двадесетак директора републичких јавних предузећа у истом положају.
А то је онај омиљени положај сваке ауторитарне власти – положај у коме је онај ко је почашћен неком функцијом и апанажом свестан да је ту милошћу Онога који о свему одлучује и неће постављати питање, шта год да му се наложи.
У некој држави у којој важе закони, све што је Грчић потписао од 24. марта 2017. до данас могло би се прогласити ништавим. Али би он могао (и морао) бити одговоран за све што је радио (и још више за све што није урадио) пошто се по Кривичном законику сматра службеним лицем и одговорним лицем јер му је „фактички било поверено обављање послова и вршење службених дужности“.
Наредних дана (кад се заврши криза, како рече министарка Михајловић) сазнаћемо да ли је Грчићу у овој подели допала улога Саше Белопољанског из Тајванске канасте, мада то заправо и није битно и није главна тема овог текста.1
Грчић је само парадигматска дијагноза стања, илустрација Србије у којој живимо. Човек који је спреман да прихвати функције око којих би се добро замислио врхунски стручњак (поменути Александар Обрадовић, који није крио да је „страначки кадар“ и чија је повезаност са појединим потенцијалним ЕПС-овим партнерима будила сумњу у намере и сврху онога што је чинио, сада делује као митски јунак из давне прошлости).
И не само да је од марта 2017. Грчић незаконито на челу највећег јавног предузећа у Србији, већ је и на то место постављен мимо закона јер није испуњавао услов од пет година искуства на пословима за које се захтева високо образовање. Пре четири године приватни факултет из Сремске Каменице ЕДУЦОНС је, у одговору на захтев Истиномера, објавио да је Грчић дипломирао у априлу 2012. године.
Грчић би фактички могао само да престане да долази на посао. Може, форме ради и да поднесе оставку, мада би правно гледано једино озбиљно решење било да Влада Србије констатује да му је функција престала 24. марта 2017. Што би значило (а требало би, и без тог Владиног признања, да значи у правној држави) да би се пред судом могло оспорити све што је од тада потписао. Укључујући смењивање четири директора због пропуста током ескалације енергетске катастрофе која траје већ годинама.
Наравно, није проблем у Грчићу, ни у Влади. Нити је он нешто много одлучивао, нити се Влада питала око тога ко ће доћи на чело ЕПС-а, када ће се и за која ЈП расписивати конкурси, а за која неће.
О кадрирању у јавним предузећима одлучује председник Републике, који за то нема надлежности. Он поручује Мићи и свим мићама шта да раде, он поручује да „не да в.д. директоре“ јер их је лакше контролисати него директоре изабране на конкурсима.
А Грчић није усамљен случај нелегалног директора. Од 34 предузећа у власништву Републике Србије на која се примењује Закон о јавним предузећима за избор директора, на руководећем месту у 22 (13 јавних предузећа и девет АД и ДОО) седе људи којима је истекао мандат директора или вд директора. Неки од њих су у нелеганом статусу дуже од седам година.
Поред озбиљних примена повезаних са пословањем, токовима новца, запошљавањем, расподелом и контролом моћи, неупитним спровођењем воље Онога који се пита за све, ови вршиоци дужности су згодно оруђе за Вођине предизборне перформансе или за повремено ублажавање његових фрустрација кроз јавно понижавање, што је можда најбоље на својој кожи осетио још један ветеран вд статуса, Зоран Дробњак.
Вршиоци дужности, страначки војници, неће јавно дискутовати о концепту корпоративизације или зеленој енергији већ о томе да ли је Мариника Тепић прогласила Србе геноцидним и претиће да ће повести раднике у Београд јер „главна лобисткиња за независност Косова Виола фон Крамон“ и други непријатељи „у земљи и иностранству желе да затворе наше руднике и отму кору хлеба нашој деци“.
У изборној кампањи вршиоци дужности уложиће сваку бандеру, трафо станицу и тону ископаног угља за глас за председника и његову партију.
Па за крај, ево подсећања како је то изгледало кад вд Грчић подржава локалне функционере на изборима 2020. године, само у послеђих десетак дана кампање:
Радове на реконструкцији далековода и мреже ниског напона на подручју општине Мионица 17. јуна обишли су Грчић и Бобан Јанковић, председник општине Мионица. Грчић је искористио прилику да подсети и на иницијатора напајања електричном енергијом Мионице и Дивчибара: „Александар Вучић, председник Србије, води рачуна о сваком квадратном метру Републике Србије. Сада је моменат када се отвара ново поглавље за будућност Мионице и свих Мионичана, али и читав крај када је реч о напајању електричном енергијом.“
Истог дана Грчић је био у Обреновцу са министром финансија Синишом Малим и тамошњим председником општине: присуствовали су отварању реновираног бањског купалишта Цевка – „места за уживање и још једног у низу обећања које је испуњено“, како је то срочио Мали. За похвале на рачун председника био је задужен министар финансија: „Обреновац је општина која је симбол обнове и напретка Србије, али су успеху претходиле тешке реформе које је покренуо председник Републике Србије Александар Вучић.“ Чињеница да је тешко установити везу ЕПС-а и бањског купалишта можда је била пресудна да се ова вест, за разлику од других промотивних активности Грчића, није нашла на сајту ЕПС-а.
Нашла се зато вест од 16. јуна када је Грчић обишао председника општине Горњи Милановац и реконструисану трафостаницу. Трафостаница је изграђена, могло би се закључити, да би председник могао да отвара фабрике које раде на струју: „Пратећи политику Александра Вучића, у циљу стабилизације целог електроенергетског система, модернизујемо и градимо нове трафостанице. Знамо да је било неопходно побољшати снабдевање електричном енергијом на подручју Горњег Милановца како би могле да се отварају фабрике и граде аутопутеви.“
И 15. јуна је Грчић електрификовао локалне званичнике. У Лазаревцу је положен камен темељац за нову трафостаницу, а Грчић је појаснио да трафостаница служи да би се струја за чију производњу брине председник спровела до грађана: „Сведоци смо да политика Александра Вучића, председника Републике Србије, даје резултате и то се види у свакој општини широм Србије. Електропривреда Србије и огранак Рударски басен Колубара захвални су председнику што брине о производњи, али није важно само да се струја произведе већ и да стигне до грађана. Зато су неопходна улагања у дистрибуцију и данас почињемо градњу нове 35 кВ трафостанице у коју ће бити уложено 150 милиона динара.“
Грчић је 11. јуна модернизовао електромрежу и градоначелника Лознице на пуштању у рад нове трафостанице „Лозница 2“. Похвале председнику, али и Влади, препустио је домаћину: „Политика председника, државе и владе потврђују да се улагањем у све видове инфраструктуре не само подиже квалитет живота него је то шанса и за домаћу привреду и довођење нових страних инвеститора.“
У Крушевцу је 8. јуна, на пуштању у рад још једне „реконструисане и дограђене трафостанице“ била је појачана екипа. Уз вд директора ЕПС-а и градоначелницу Крушевца, присуствовала је и директорка Електромрежа Србије.
На сајту ЕПС-а нађена је још једна промотивна електролокална активност – пуштање у рад трафостанице у Убу, 22. маја, у друштву председника општине, са председником на уснама: „Сходно успешној развојној и економској политици Александра Вучића, изградњом аутопута Уб постаје све интересантнији и неопходно је било бавити се реконструкцијом и изградњом мреже за снабдевање електричном енергијом.“
Данас му, чини се, не би помогло да са свим ауторитетом који носи место директора ЕПС-а саопшти да је лично Вучић, у лабораторији Жељка Митровића, открио струју. Страначки војник је свој јавно-политички живот положио на олтар девастације електроенергетског ситема. За латифундију, ваљда, није пристојно питати, а који ће феудалац близак владару од овог пустошења имати користи сазнаћемо ускоро. А ту корист ћемо, наравно, ми платити.
Златко Минић
