Како је изгледала сахрана победника са Цера?

Живот војводе Степе Степановића је био обележен великим подвизима и делима, ипак према сопственој жељи сахрањен је на Старом гробљу у Чачку.

Степа Степановић је 12. новембра 1919, на сопствени захтев, разрешен свих војних дужности и са супругом Јеленом се повукао у Чачак, где је живео у кући свога таста Велисава Миловановића. Нешто касније службено му је доделјен аутомобил са шофером, војником Радивојем Цецићем. Војвода никада није научио да вози, тако да му је Радивоје постао нераздвојни пратилац све до смрти.

Почетком двадесетих година Степа је почео да поболјева. Знајући за све проблеме око доношења “Закона о одавању признања заслужнима за Отаџбину (Пантеону)”, те да је његовом бившем претпоставлјеном војводи Путнику капела подигнута 12 година након смрти, а војводи Мишићу споменик откривен две године након сахране, Степа је одлучио да на време, сопственим средствима, подигне себи гробницу.

Скице је лично израдио, а посао је поверио чувеном чачанском каменоресцу Франческу Бербелји. Гробница је израђена од бетона. На њој је Барбелја поставио двостепени споменик величине 250џ45џ25 цм од белог мермера у облику пирамиде. На предњој страни, при врху, уклесао је крст, испод кога је касније аплициран бронзани релјеф војводе Степе у профилу, рад вајара Ђорђа Јовановића. Испод крста урезао је натпис: “СТЕПАН / СТЕПАНОВИЋ / ВОЈВОДА”.

На основи стуба уклесао је ловоров венац са две заставе и трофејним оружјем, а на левој је аплицирао бронзани ловоров венац са палмином граном. Ограду око споменика израдио је у виду четири већа и пет мањих стубова од белог мермера у облику топовских граната, међусобно повезаних ланцима од кованог гвожђа. На већим стубовима каменорезац је уклесао места на којима је војвода Степа водио познате битке: “Пирот 1913. г. и Цер 1914. г.”, “Једрене 1913. г. и Добро полје 1918. г”.

Бербелја је у најболјој намери, на личну иницијативу, овом оградом украсио релативно скроман споменик. Но измена је разлјутила војводу, на шта је његов зет, супруг ћерке Милице др Крста Драгомировић, у шали рекао да је најболје да Степа гробницу уступи њему, пошто војводи свакако припада државно признање са сахраном у Пантеону.

Степа је одговорио: “Какав Пантеон! Хоћу овде да се сахраним. То је моје место. Коме треба Пантеон нека се у њему сахрањује. Овде ће лежати војвода Степа Степановић са својом бабом…” Драгомировић је заиста преминуо пре таста, а сахрањен је на чачанском гроблју у породичној гробници Велисава Миловановића.

Почетком априла 1927. Степино здравствено стање нагло се погоршало. Кралј Александар му је преко маршала двора Александра Димитријевића, уз сталног посилног Бошка Јовановића, доделио и дворског болничара Жарка Младеновића, а за лекарски наџор је задужио тада интернисту др Божидара Милошевића и хирурга др Витомира Говедаревића. Уз војводу су стално били супруга Јелена, ћерка Милица, лекари Жарко и Бошко и шофер Радивоје.

Без обзира на негу, болест је брзо напредовала. У луцидним тренуцима Степа је посилном, болничару и шоферу, у знак захвалности на нези, дао по 1.000 динара, а супрузи Јелени је предао два замотулјка новца, један за сахрану, а други да јој се нађе после његове смрти.

У спартански намештеној соби, прозором окренутој ка омилјеном дворишту, на гвозденом војничком кревету уз који је стајао буков сточић – ратна успомена коју су му направили војници, и лични војнички сандук, 27. априла 1929. године преминуо је победник са Цера, трећи српски војвода, Степа Степановић.

 

Жарко и Бошко су га, према последњој желји, обукли у походну униформу са акселбендерима почасног кралјевог ађутанта и са ципелама “на ластиш” – по “старом пропису” – уместо чизама. Након тога тело је пренето у салон и прекривено шињелом; уз узглавлје је положена војводска шапка, а са леве стране омилјена саблја коју су Степи на Бањици, 27. октобра 1898, поклонили до тада потчињени официри шабачког пешадијског пука. На сечиву је била угравирана посвета “Официри шестог пешадијског пука ’Кралја Карола Првог’, 1897–1898 године”. Салон су красиле војводине омилјене успомене: фотографије, гусле – поклон “Српског кола” из Алипашиног Моста, збирка старинског оружја – поклон града Мостара, те корбач, дар кралја Александра.

Након што је др Говедаревић обзнанио војводину смрт, први су пристигли да изјаве саучешће капетан Константин Богдановић, командант места пуковник Милорад Милутиновић, мајори Милован Станисавлјевић и Радосав Јовановић и Степин лични берберин и пријателј Жарко Спасојевић.

Друга ћерка, Даница, са супругом, пензионисаним генералом Јовицом Јовичићем, допутовала је из Београда првим јутарњим возом 28. априла. Истога дана из престонице је стигао и познати уметник Ђорђе Јовановић, који је израдио посмртну маску. У 10 часова је из Лиона приспео и први телегам саучешћа Марка Ероа, председника “Поали д’Оријан”, а саучешће су изјавили председник ФИДАК Ацхилле Реисдорфф, француски посланик Éмиле-Лаурент-Јосепх Дард и војни аташе – Хенри Едоуард Розет. Из Београда је стигло обавештење да ће војвода бити сахрањен уз све почасти о државном трошку, те да је саставлјен Државни одбор за сахрану.

Команданти Дринске, Моравске, Тимочке и Дунавке дивизијске области, пешадијски вод Кралјеве гарде са поручником Андријом Манојловићем на челу, музика Кралјеве гарде, вод питомаца Војне академије, вод валјевског 5. пешадијског пука “Кралја Милана”, по једна батерија 4. хаубичког и 5. брдског дивизиона из Кралјева, први ескадрон 5. коњичког пука из Смедеревске Паланке, чета крагујевачког 19. пешадијског пука “Војводе Путника” и 25 војника крушевачког 47. пешадијског пука допутовали су возом 29. и 30. априла. До почетка сахране војници су били смештени у касарни занатлијске чете и под шаторима. У Чачак су 29. априла допутовали и чланови Државног одбора а из Београда су успела да допутују и оба Степина брата, землјорадници Марко и Јован, иако су имали 77, односно 80 година.

Војводино тело је 29. априла пренето у цркву Вазнесења Господњег и положено на катафалк. Сат касније протојереј Радомир Кречковић је са свештеником Милованом Милутиновићем, у присуству епископа жичког Јефрема Бојовића, прочитао “заупокојену молитву”.

Кралј Александар је стигао 30. априла у 14 часова, што је означило почетак церемоније. Војвода је сахрањен на месном гроблју у присуству кралја Александра, представника Владе, војних аташеа Француске, САД, Чехословачке, Румуније, Белгије и Полјске, те неколико хилјада лјуди, од званичних и делегација разних удружења, до обичних грађана, углавном ветерана протеклог рата. Опело су држали патријарх Димитрије Павловић, епископ Бојовић и протојереји Радомир Кречковић и Милован Милутиновић, уз помоћ тридесетак свештеника. Током церемоније град је надлетала ескадрила од 10 авиона.

Први пут за “радио-апарате”, преко “београдске емисионе станице”, о војводи су говорили генерали Данило Калафатовић и Стеван Хаџић.

Свечану сахрану окончао је аутор споменика Франческо Бербелја, који је, по личној Степиној желји, ковчег спустио на десну страну гробнице, оставлјајући леву за супругу Јелену – Лену. Након Степине сахране, изнад венца, уклесан је натпис “Степан 1856-1929”, а када је 1943. године преминула и Јелена Степановић, на десној страни обелиска додат је текст: “Јелена 1861-1943”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *