Европска унија, а Француска посебно, моралa би сада да се пита зашто је колосално допринела да једна истински проевропска влада западног Балкана изгуби изборе и могуће отвори пут повратку проруских националиста.

Управо то се догодило Зорану Заеву, чија помало шокантна оставка на место премијера и на положај лидера социјалдемократа не само да поставља Северну Македонију на листу кризних подручја региона већ шаље веома негативну поруку о кредибилитету ЕУ.

Заев није успео да убеди нацију да ће морати још да чека на отварање приступних преговора с унијом и да није његова кривица што је Бугарска ставила вето у уцењивачком покушају да Македонцима наметне своју визију њиховог идентитета.

Показало се да је решење деценијског спора с Грчком око имена потрошни капитал, баш као и прошлогодишње увођење земље у НАТО. Бирачи су склони да више књиже неуспехе него успехе.

Премијер је вероватно направио грешку што је сопствену политичку будућност готово искључиво темељио на отварању приступних преговора с унијом, али је остављен на спруду пошто је Емануел Макрон, мењајући процедуре пријема, скинуо Скопље и Тирану с тог списка иако је постојала сагласност да две земље испуњавају све услове за почетак интеграционог процеса.

Потом је на сцену ступила Бугарска, захтевајући да у Северној Македонији признају да је језик који говоре локална варијанта бугарског. Питање је да ли ће Албанија пристати да остане у пакету са Северном Македонијом или ће кренути сопственим путем.

Блокада Бугарске, за коју у Бриселу немају механизме да је отклоне, у великој је мери одредила резултат локалних избора. Грађани сумњају да је Заев приправан на превелике уступке Софији и да се много више бавио спољном политиком него решавањем проблема у земљи.

Сва каснија обећања из Брисела и Вашингтона да ће се грешка исправити до краја године и да ће ЕУ покушати да утиче да Бугарска повуче вето, за Заева су стигла касно.

Заморени пандемијом, рециклажом испразних дипломатских фраза и неиспуњеним обећањима о реформи правосуђа, бирачи су у другом кругу локалних избора неочекивано оштро казнили Социјалдемократски савез Македоније (СДСМ).

Националистичка десница из ВМРО-ДПМНЕ победила је у већини од 80 општина и у више градова, укључујући и Скопље, које ће први пут од стицања независности предводити жена, Данела Арсовска, независни кандидат с подршком ВМРО. Пораз је тим тежи јер је и коалициони партнер СДСМ-а, Демократска унија за интеграцију (ДУИ), изгубио у највећим градовима с албанском већином, Тетову и Гостивару.

Лидер ВМРО-ДПМНЕ Христијан Мицкоски тријумфално понавља да је владајућа партија „делегитимизована” и да најкасније до краја 2022. треба ићи на нове изборе три године пре рока. Поручује да ће покушати да формира нову парламентарну већину, али не по сваку цену. Алијанса за Албанце очекује изборе, њихов коалициони партнер Алтернатива нема став.

Заев је изненадио опозицију која није очекивала да ће одржати реч о оставци, што би им оставило времена за комбиновање. Питање је истовремено да ли победници локалних избора желе брзо да преузму власт јер би морали да решавају исте проблеме због којих су социјалдемократе кажњене.

Национализам ВМРО-ДПМНЕ никако не доприноси решавању спора с Бугарском. Немају решења за пандемију. Тешко да би се бавили наслеђеном корупцијом и клијентилизмом које су и сами подстицали док су били на власти.

Мицкоски би могао да се ослони на мађарског премијера, али то би га удаљило од ЕУ. Виктор Орбан је новембра 2018. експресно одобрио азил свом националистичком и популистичком истомишљенику Николи Груевском. Бивши лидер ВМРО побегао је из Скопља како би избегао издржавање казне од две године затвора због корупције.

Медији пишу да су се из црних фондова Груевског финансирале предизборне активности ВМРО и да је Орбан у последње време директно улагао у куповине неких локалних медија како би помогао кампањи противника Заева. Успех ВМРО је победа мађарског аутократе и заслужени пораз пасивне Европске уније.

Заев политичку кризу покушава да реши тако што ће новог премијера наћи међу социјалдемократама. Вероватно ће капиталисати на чињеници да је одржао реч да ће, уколико изгуби Скопље, поднети оставку – што је колико частан, толико и редак чин балканске политике.

Да ли је довољно? Премијер јавност покушава да увери да неће понављати старе грешке – што је говорио током читавог мандата – али јасно је да су бирачи незадовољни владом и институцијама које су последњих година повезиване с разним корупционашким аферама. Не само на локалном нивоу.

Сасвим је могуће да постојећа коалиција настави да влада у нади да ће повратити део изгубљеног кредибилитета, док ће опозиција наставити да опструише уз нади да ће власт само тонути дубље.

Уколико се власт промени, многима у разним балканским престоницама ће лакнути јер се баш нису сналазили под притиском агресивне добросуседске политике коју је покушавао да промовише Заев. Повратак ВМРО не само да отвара питање капацитета и спремности да се настави са започетим реформама већ би земљу додатно притисла „армија паразита”, гигантска администрација од 171.000 људи у држави од нешто више од два милиона становника, створена тако што је ВМРО удомљавао партијске чланове.

У атмосфери неизвесне будућности већ је отворен велики политички базар на коме се купује нова већина у Собрању. Много ће зависити од става албанских странака. Да ли ће прекомпоновање довести Мицкоског на власт и без ванредних избора? Сви сценарији су у игри. „Најтрадиционалнији македонски политички занат, политичка проституција, препуштен је најјачима”, пише скопски „Слободен печат”.

Северна Македонија се враћа тамо где је била пре седам-осам година. Заеву остаје наук да се слобода осваја, али мора и да се задржи. Нису грађани вратили ВМРО, вратиле су га социјалдемократе.

Политика