Кнез Павле отац НДХ

Пре 84 године створена Бановина Хрватска која је била увод у геноцид над Србима

Створена ради лакшег суживота, а резултат је био Јасеновац и остала стратишта

26. августа 1939, пре 84 године створена је Бановина Хрватска у оквиру Краљевине Југославије. По доласку Драгише Цветковића на чело Владе решена је мистерија хрватског питања у оквиру Југославије.

Велики утицај на владавину Драгише Цветковића имао је кнез Павле Карађорђевић који је Цветковића на то место и поставио. Како би лакше добио што већу територијалну самосталност Мачек прибегава и разговорима са Мусолинијевим фашистима из Италије и тражи од њих помоћ да изађе из Југославије.

Српске опозиционе странке биле су сасвим искључене из преговора Цветковић-Мачек. Цветковић је одбацио Мачеков предлог да преговара у име српске опозиције.

Коначан споразум склопљен је 26. августа 1939. године. Споразум је остао непотврђен у Скупштини која је распуштена истог дана. Територијални опсег Бановине Хрватске чиниле су Савска и Приморска бановина, као и срезови Дервента, Градачац, Травник, Фојница, Брчко, Дубровник, Шид, Илок. Споразумом нису утврђене коначне границе, те је и другим срезовима остављена могућност да уђу у састав бановине. Осетљиво питање финансијске самосталности Бановине Хрватске остало је нерешено.

Хрватска јединица је у преуређеној Југославији је била одређена врста посебног тела где је хрватски народ омеђио своје границе и успоставио своју аутономну власт, а хрватски политички фактори даље потпуно равноправно, доноси одлуке и на простору који је био доминантно српски. Ова прерасподела се није допала ни Словенцима, па су Словенци одмах и они кренули истим путем.

На захтев Словенске људске странке, при Влади се формира комисија чији је задатак био правно уобличење словеначке бановине која је због националне хомогености већ егзистирала у пракси.

Стварање Бановине Хрватске је изазвало велико комешање у Краљевини Југославији. Та одлука је нарочито тешко пала српском становништву које се нашло на територији новостворене бановине. Бановина Хрватска је од самог почетка испољила једну прилично великохрватску политику, тражећи да сви срезови у којима су Хрвати већина уђу у састав Бановине Хрватске, али су исто тако одбијали да срезови у којима су Срби били већина, а који су ушли у састав Бановине Хрватске из ње изађу. Те одлуке су понекад правдане историјским границама Хрватске, а некад једноставним принципом животног простора, што подсећа на нацистички концепт лебенсраума.

Лидери нове бановине су такође сматрали да имају право на проширење у Босни јер су сматрали босанске муслимане Хрватима, тако да је ситуација у Бановини Хрватској била прилично тешко и пуна националне нетрпељивости. Тако је дошло и резолуције вуковарских Срба који су крајем 1939. тражили издвајање вуковарског среза из Бановине Хрватске и његово припајање Дунавској бановини. Било је говора и о издвајању илочког и шидског среза. Разлога за ову одлуку је било доста, почев од историјских позивајући се на познате Србе Вуковарце као што је био Захарије Орфелин и на вишевековно српско културно присуство, па преко економских позивајући се на то да Вуковар гравитира ка Новом Саду, али је можда и најбољи аргумент био тај што је вуковарска област била етнички мешовита. О свему овоме је био обавештен и хрватски бан Иван Шубашић, али на крају од издвајања није било ништа. 1940. ситуација се мало смирила, али је ипак под површином настављено са уклањањем Срба из полиције, образовања и локалне администрације. Овоме су се наравно противили и Срби, али и неки умерени ХСС-овци. Слични покрети за издвајање српских области су постојали и у Глини, Книну, Бенковцу итд. где се говорило о припајању Врбаској бановини, али ни од овог није било ништa.

Када је успостављена Бановина Хрватска, званичне власти су почеле да малтретирају, пензионишу и истерају Србе из државне службе и из свих просветних, културних, патриотских и националних организација.

Тако су из мостарске гимназије су истерани сви професори Срби, као и муслимани који су се декларисали као Срби, изузимајући тројицу. Неки просветни радници су тајно убијани. По др Драгославу Страњаковићу од августа 1939. до априла 1941. на тај начин убијено око 800 Срба