Кога још брига за бенд који је своју ‘харизму’ изградио на неколико ‘вицева’

Овде се заправо ради о сукобу двојице политичких опортуниста, какви превладавају на музичкој сцени, што је заправо и логично, јер сваки музичар жели ‘угодити’ својој просечној публици

У једном од претходних бројева Експреса обрадио сам једну од “најважнијих” тема загребачких квазилевичара или, да употребим један израз који користи Миљенко Јерговић, загребачких културних туриста који, има томе већ више од двадесет година, уредно ходочасте у Сарајево као у неку врсту леве балканске Меке. Реч је била о томе де се у Сарајеву једу најбољи ћевапи. Жељо или Хоџић, питање је сад! Све уз пословичну лобању у рукама.  Ово би могло послужити као својеврсни увод у преглед савремене сарајевско-загребачке урбане митологије која, за дивно чудо, готово нетакнута преживљава већ више од два десетлећа, без обзира на то што се ради о феномену који је веродостојан отприлике као Гучијеве торбице произведене у Новом Пазару. Друго, подједнако важно питање, које је по својој загледаности у “бољу прошлост” успоредиво с квалитетом ћевапа у сарајевским ћевабџиницама, оно је које је право сарајевско Забрањено пушење, оно Сеје Сексона (Давора Сучића) са загребачком адресом или оно “београдско”, у “власништву” Нелета Карајлића (Ненада Поповића), оверено “један кроз два”.  Реч је о правоме малом културњачком рату ниског интензитета смртно озбиљних актера, као да се ради о расподели клириншког дуга у оставинској расправи око бивше Југославије, који је започео онога дана кад је Неле Карајлић на почетку рата у Босни и Херцеговини отишао из Сарајева за Београд, уз ону шијановску: “За Београд, за Београд…”.  Од тада па до данас, тај рат свако мало еруптира, најчешће у Загребу, што је својеврсни парадокс.  Нисам сигуран за Београд, али у Босни и Херцеговини, изузев “Републике Сарајево”, никад нисам чуо да било кога занимају сличне дилеме. Кога још брига за један бенд који је већ одавно прегазило време и који је своју “харизму” изградио понајпре на неколико добро пласираних “вицева”, међу којима се издвајају два. Први је “Зеница блуз”, најпознатија песма “оригиналног” Забрањеног пушења, једна сјајно аранжирана и одсвирана песма која се савршено уклопила у један свејугосливенски културални феномен, каква је била сарајевска “Топ листа надреалиста”, при чему је Неле Карајлић, као један од кључних актера Забрањеног пушења и “Топ листе надреалиста”, био својеврсна повезница.  Други “виц” односи се на инцидент с једног од концерата Забрањеног пушења осамдесетих, који је почесто приказиван као прворазредна политичка провокација. Реч је, наравно, о оном фамозном Карајлићеву “цркнутоме Маршалу”.

“Загребачко” Забрањено пушење није успело у поратном периоду пласирати ни један успели “виц”.  Најближи томе били су с песмом “Филџан вишка” с истоименог петог студијског албума Забрањеног пушења, односно првог албума “загребачке испоставе”. Песма се базира на једном романтичном миту о Бошњацима, који се појавио након рата, о томе како се, је ли, приликом свакога готово ритуалног испијања кахве остављао по страни један филџан, односно шољица, ако се којим случајем појави ненајављени гост. Овим митом се заправо глорификовала гостољубивост једног народа, односно мерхаметлук (милосрђе према ближњима, оп.а.), и који је, као и сваки мит, прича о крајностима, односно прича у којој се сусрећу национални патос и кич. Ту лажну традиција могуће је описати на примеру скокова са старога моста у Мостару, једне спортско-туристичке манифестације која се одржава сваке године.  Иако је формално натецање у скоковима започело 1968. године, данас се та манифестација спомиње у континуитету, који је започео с изградњом моста. На плакатима, примерице, обавезно стоји “456. скокови са Старог моста”. У једном свом давном интервјуу, појашњавајући актуалну политичку ситуацију у Босни и Херцеговини, послужио сам се парафразом оне чувене Крлежине изјаве о хрватској култури и српском јунаштву, стављајући је у босанскохерцеговачки контекст: “Сачувај нас боже хрватске културе, српског јунаштва и бошњачког мерхаметлука”.  Односно, сачувај нас боже патетичних гести, попут тог “филџана вишка”, које помало прерастају у митове.  Ове године је у Горажду, поводом обиљежавања сребреничке трагедије, постављена инсталација од око 8000 филџана за сребреничке жртве. Говоримо, дакле, о једном баналном и јефтиноме миту који се користи чак и у комеморативне сврхе.

Повод за најновију ерупцију сарајевско-београдско-загребачког “вулкана” био је најављени, па отказани концерт Нелета Карајлића и Стефана Миленковића у Загребу, назван “Рок Ел Цласико”, који се требао одржати у Хали Парк, а на којему је “београдско” Забрањено пушење са Стефаном Миленковићем требало извести песме Забрањеног пушења у “класичним” аранжманима. Разлог отказивања концерта била је најављена тужба Давора Сучића, који је забранио извођење својих ауторских песама на концерту.  Тим поводом, пре него што се знало да ће концерт бити отказан, Неле Карајлић је био гост у ХРТ-овој емисији “Недељом у 2” Александра Станковића, где је говорио о разлозима напуштања Сарајева уочи рата те о свом “неспоразуму” са “Сарајевом”, заправо с једним делом гласне и популистички настројене сарајевске културњачке елите која се поставља као врхунски арбитар у свему, било да се ради о култури или идеолошким питањима.  У прилогу емисији Ахмед Бурић је објаснио бит “неспоразума” између “Сарајева” и Нелета Карајлића: рекао је отприлике како Карајлић треба само изрећи једно “Сори!” и све ће му бити опроштено.  Заправо се ту ради о ритуалном посипању пепелом, по могућности пред телевизијским камерама, претпостављам, једна геста којом се “сарајевски арбитри” намећу као мера ствари.  Сличне је природе и “неспоразум” између Емира Кустурице и “Сарајева”. Слично размишља и Давор Сучић, на којега је примјењива она чувена Ројсова изјава о томе како он може из ХДЗ-а, али не и ХДЗ из њега: довољно је у овој изјави замијенити ХДЗ Сарајевом да буде јасно на што мислим.

Овде се заправо ради о сукобу двојице политичких опортуниста, какви превладавају на музичкој сцени, што је заправо и логично, јер сваки музичар жели “угодити” својој просечној публици. Међутим, проблем настаје онога трена кад се неко, ни с чим изазван, намеће као морални арбитар.  Критикујући Карајлића, а бранећи неко своје Сарајево, којега више нема ни у траговима, Давор Сучић је тим поводом на једном подкасту, онако с висока, изјавио: “Неоспорно је да је тога било (злочина у ратном Сарајеву, оп.а.).  Међутим, у контексту Сарајева увијек треба рећи неке чињенице које су потребне за целокупну слику. Говори се о Цаци, о сарајевским злочинцима, господарима рата, живота и смрти, али се не говори да је дванаест сарајевских полицајаца погинуло хапсећи тог Цацу. Нека ми неко каже у којем граду Југославије је дванаест полицајаца погинуло хапсећи злочинца који малтретира суграђане неке друге вере, нације. Је ли се то десило у Сплиту, Загребу, Београду, Новом Саду?”. Међутим, Сучић заборавља да је истом том Цаци приређен најмасовнији погреб у поратној повести Сарајева, те да је исти, без обзира на то што је убио дванаест властитих полицајаца, покопан неколико метара даље од гроба Алије Изетбеговића.  Сучићева реторика иде трагом наметања колективне кривице, нешто што смеју радити само они који се налазе на “исправној страни историје”.  Сличне приче, у разноразним варијацијама, што је један од стандарда те накарадне сарајевско-загребачке митологије, одвијају се цело вријеме, с предвидивим, готово стереотипним улогама, које подсећају на вестерне, де је неко, по правилима “жанра”, јер та прича другачије не функционише, “позитивац” (ми, односно наши људи у Загребу), док је другима, пре свега босанскохерцеговачким Хрватима и Србима, намењена улога “негативаца”, презрених сељачина, док смо “ми”, је ли, у рангу Загреба и Београда.

Сучић је, такођер, говорећи о својој “вечитој теми”, Нелету Карајлићу, да би нагласио “разлику” између њих двојице, изјавио: “Ја сам овде (у Загребу, оп.а.) био подстанар шест, седам година, али нисам пропао, нисам био гладан, нисам имао потребе да причам о угрожености Хрвата у Сарајеву, што би мени овде сигурно дигло и рејтинг и кредит”.  Заговарање права сарајевских Хрвата, барем у том делу сарајевско-загребачких кругова, никоме и никад није подигло рејтинг, него напротив: могло му га је само срозати.  Овде се, такође, ради о опортунизму. У Сарајеву је Сучић имао сасвим другу причу: кад је својевремено Жељко Комшић украо свој други мандат у Председништву БиХ Хрватима и кад се на босанскохерцеговачкој телевизији није могао пронаћи нико од босанскохерцеговачких Хрвата ко би то ” urbi et orbi”  подржао, појавио се спас у лику Давора Сучића који је (само из тог разлога, оп.а.) дошао из Загреба у револверашки так-шоу  “60 минута”  Бакира Хаџиомеровића на сарајевској Федералној телевизији, да би јавно, као Хрват, ни с чим изазван, осим додворавањем својој циљаној публици, огласио своју приврженост Жељку Комшићу.  Што је, наравно, чисти опортунизам, јер се свака лева “антифашистичка шуша”, како она сарајевска, тако и загребачка, жељела укрцати на Комшићев влак без возног реда у којему су загарантирани једино добар, првокласан виски и лоши вицеви.

Јосип Млакић

https://express.24sata.hr