Јелена Тасић
Ако је мајски Сабор ратне 1999. био изненађење због броја нових владика изабраних за непуна два дана заседања, недавно завршена редовна пролећна „црквена скупштина“ остаће упамћена по брзини којом су српски архијереји „превазишли“ 55 година стар македонски раскол.
„Помирење“ са Македонском православном црквом, која је за осам дана из раскола прешла преко аутономије у СПЦ до аутокефалије, бацило је у дубоку сенку хиперпродукцију викарних – помоћних епископа, чији је број премашио именовања током НАТО бомбардовања, као и ново-стари састав Синода.
На страну утисак да у Сабору СПЦ већ дуже од једне деценије тајно доношење далекосежних, често канонски и национално спорних одлука прати проглашавања великог броја нових светитеља, свештеномученика и мученика, што се и сада догодило.
Иако СПЦ у свом искуству има и пример из 2019. кад је група епископа јавно оспорила садржај званичног саборског саопштења узалудно тражећи исправку, за сада се још нико од владика није огласио због дописа за јавност који садржи само бајате полуинформације, чак и на хит македонску тему, док о КиМ, Црној Гори, рату у Украјини нема ни назнака званичног става Сабора. Или можда „мутаво“ саборско саопштење и не треба да чуди јер је саборску одлуку о македонској аутокефалији поглавар СПЦ саопштио у Скопљу, док се у црквеним изворима навелико спекулише о наводним тајним патријарховим преговорима, са и без посредника са Владом у Подгорици, која за јун најављује наводно потписивање Темељног уговора са СПЦ.
Ратни сукоби у Украјини су иначе тема са којом се патријарх српски Порфирије (Перић) јавно усаглашава са политиком председника Србије, са којим га наводно везују и даље родбинске везе.
Значајније одређивање о КиМ у саборском саопштењу срећно је избегнуто у мери мањој од прошлогодишњег указивања на „неправде, притиске и насиље против српског народа и угрожавање идентитета, слободе, права и имовине СПЦ“ у јужној српској покрајини.
Испразна формулација у саопштењу о актуелним питањима прикрива да је на овом Сабору, како спекулишу Данасови извори, чак и подношење извештаја о раду Синода било збрзано. У високим црвеним круговима прича се да, због „односа снага“, на дневни ред мајског заседања није прошла ни провера синодске одлуке о увођењу „принудне управе у Црквено-школску општину Светог Саве у Њујорку“, која је званично поверена патријарху Порфирију, а ког је на примопредаји дужности заступао свештеник Велибор Џомић.
Џомић је током овог саборског заседања због вербалног сукоба испред Светосавског храма са владиком дизелдорфским и немачким Григоријем (Дурићем) на тему наводне „издаје“ покојног митрополита Амфилохија завршио у вестима појединих црквених портала блиским епископу бачком Иринеју (Буловићу).
Непотписано званично саборско саопштење најдетаљније је у именовању светитеља и новим кадровским решењима за ректоре богословија, у епископату и Синоду. Од петорице патријархових викара двојица су на овом Сабору добила своје епархије, али су зато изабрана још петорица нових.
Данасови црквени извори незванично тврде да по први пут у историји СПЦ један њен поглавар има осам викара, што би могао да буде сигнал да патријарх Порфирије иде ка „патријаршком“ или политички речено „председничком“ моделу управљања који Српска црква не познаје.
Тројица од петорице новоименованих патријархових помоћника, од којих је један са дипломом професионалног официра и наводно је виђен за сарадњу са војском, имаће титуле историјских епархија на КиМ, укључујући и звање епископа липљанског које је раније носи викар Епархије рашко-призренске.
То отвара спекулације о далекосежнијим патријарховим црквеним плановима на простору КиМ, али иде и ка проценама да ни овај патријарх са оволиким викарима највероватније неће делити Архиепископију београдско-карловачку, чији је надлежни пастир.
Кад се осморици патријархових помоћника приброје и прошле године изабрани помоћни епископи у Новом Саду код владике Иринеја и у Дизелдорфу код владике Григорија, српски епископат тренутно броји 10 викара.
Они чине петину Сабора који после мајског кадровског појачања има 51 епископа, рачунајући и Православну охридску архиепископију. Сабор СПЦ није саопштио каква судбина чека ПОА – званичну у православном свету признату аутономију СПЦ у Северној Македонији, после одлуке да се у овој бившој југословенској републици МПЦ призна аутокефалност.
Независно од тога, нарастајући број викара указује да је у Сабору све мање владика који имају одговорност пред верницима као епархијски архијереји, док (не)контролисано расту патријархов утицај и „гласачка машина“ за избор новог поглавара, што би могло додатно да угрози снагу Сабора, чији је утицај последњих година већ раслабљен самовољом Синода.
Што се тиче „црквене владе“, у њен нови сазив у наредне две године вратио се владика Иринеј бачки, који је у протеклих 12 месеци имао статус члана-заменика у Синоду. Прича се да је „синодалац“ рекордер у СПЦ – највећи део свог 32 године дугог епископског стажа био је и члан Синода. У неким сазивима чак и на предлог, како се прича, садашњег председника Србије.
Поједини црквени портали за које се спекулише да су под његовом контролом тврде да се ширење утицаја овог владике, нарочито после изненадног одласка са овог света патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и владике Атанасија (Јевтића) више не може сматрати само „кланом“ у СПЦ него „главним током српског православља“.
Исти извор истовремено се обрачунава и са неистомишљеницима владике бачког – наводним „херцеговачким кланом“ покојног владике Атанасија, вероватно јединог српског архијереја ког се портпарол СПЦ истински плашио.
Неистомишљенике владике бачког у српском епископату тешко је свести само на духовну децу покојног владике Атанасија, али Данасови извори незванично тврде да су кадровска гласања на мајском Сабору показала да портпарол СПЦ контролише бар две трећине Сабора.
Наравно не могу се све саборске одлуке подвести под ово правило, посебно не „македонски случај“.
Али такав утицај за једно од духовне деце владике Иринеја бачког, актуелног поглавара СПЦ, осим пресудне подршке, могао би да буде и „камен око врата“ у случају дубљих неслагања.
У врху СПЦ се незванично процењује да је све већи број патријархових викара није само начин да се лакше управља браћом архијерејима него и извесна брана према Новом Саду.
Патријарх Порфирије је, супротно одредбама Устава СПЦ о упражњеним епархијама, на овом мајском заседању себи продужио мандат администратора Митрополије загребачко-љубљанске, јер наводно тактички припрема терен да је, кад дође време, препусти једном од својих најповерљивијих сарадника, викарном епископу марчанском Сави (Бундалу), тренутно шефу његовог Кабинета.
danas.rs