Нека отворена питања за грађане и државу уочи првог званичног пописа дијаспоре
Пише: Миодраг Крецуљ
У данашњем општеприхваћеном значењу дијаспора (расејање) први пут се помиње у Старом завету након победе Вавилонаца над Јеврејима 586. год. п.н.е., разарања Јерусалима и одласка хиљада Јевреја из Јудеје у Египат. Од тада па до данас основни етнички смисао дијаспоре није се мењао осим што је појавом хришћанства (касније ислама) својим садржајем обухватио конфесионалне енклаве расуте од источне и југоисточне Азије преко Европе до Северне Америке.
Дијаспора је у првом реду демографски феномен настао из преке потребе појединаца и друштвених група мотивисаних економским или политичким разлозима, као и готово читавих народа изложених енормним ратним опасностима и природним катаклизмама да егзистенцијалну сигурност потраже на неком другом месту.
Наша дијаспора настала је у распону од готово једног века утицајем различитих углавном трагичних историјских и социјалних околности, почев од масовоног одласка у Америку крајем XИX и почетком XX века економски мотивисаног, политичком емиграцијом избеглом пред Брозовом комунистичком репресијом крајем Другог светског рата, економским мигрантима као последицом пропале привредне реформе 60-их и последњим егзодусом изазваним режимом Слободана Милошевића.
Све њих упркос разлици у времену, начину и мотивима одласка повезује и карактерише недостатак прецизнијег увида у бројно стање и комплексну структуру потребних ради операционализације демографских, економских, социјалних, образовних, политичких, војних и других аспеката у одређењу односа и државне политике према дијаспори.
Амбициозним програмом рада Министарства за дијаспору у 2005. години предвиђен је између осталог дуго очекивани попис грађана у расејању. Дистрибуцијом анкетних листића, како стоји у програму, удружењима, асоцијацијама, клубовима, друштвима уз помоћ медија и подршку Српске православне цркве, посао регистрације требало би, по очекивању организатора, успешно окончати до краја ове године. Како резултат овог не би био реприза претходног пописа реализацији целе замисли потребан је знатно студиознији приступ од једностраног концепта и неутемељеног оптимизма базираног на занемарљива три одсто организованих грађана у клубовима и удружењима. Правовремена и свеобухватна медијска кампања (ТВ, новине, радио, информативни разговори по клубовима, пропагандни материјал итд.) уз масовну употребу интернета и ангажман већег броја обучених пописивача-волонтера реалнија су претпоставка учешћа највећег могућег броја грађана у предстојећем попису и његовом позитивном исходу. Срећна околност да дијаспора живи у добро уређеним и организованим државама у којима је доступност статистичким подацима демократски стандард, а њихова поузданост традиционално омогућава контролу и евентуалну допуну пописних резултата (само у Немачкој живи око 100.000 Срба немачких држављана). Међутим, званичном евиденцијом обухваћени су искључиво актуелни држављани СЦГ док по неким широко прихваћеним тумачењима дијаспора знатно превазилази административно постављен оквир и на тај начин отвара највећу дилему предстојећег пописа и једно од најсложенијих питања савремене политичке праксе: Ко је дијаспора? Да ли је уопште могућ одговор без претходно установљених критерија у којима доминирају етничко порекло, административни статус-пасош, њихова комбинација или нешто треће? Да ли је Србија матица Срба у Мађарској, Румунији, Македонији, Албанији, Хрватској, ако се они сами не изјашњавају као дијаспора? Припадају ли Срби декларисани као националне мањине, политички заступљени у парламентима поменутих држава, заштићени многим међународним и домицилним правним актима као и одредбама Повеље Уједињених нација о правима човека српској дијаспори? Потврдан одговор покренуо би питање домета и садржаја ингеренција матице-патрона дијаспоре и опасности повреде суверенитета држава чији су држављани. Можемо ли Србе из Републике Српске упркос чињеници да су један од три конститутивна аутохтона народа у БиХ прогласити дијаспором једне друге суверене државе? Да ли су Срби са Космета и трећина Црне Горе будућа дијаспора? Шта рећи за пету или шесту генерацију америчких, аустралијских и новозеландских Срба од којих се разликујемо по језику, култури, начину зивота, родољубивим осећањима итд. Можда је најуспешнији представник српске дијаспоре управо гувернер Илинојиса Родољуб Род Благојевић, али због недефинисаних и непостојећих критерија он, као ни ми, то још не зна! Дакле, ко је дијаспора?
Ако се приклонимо мишљењу да су Срби сви и свуда дијаспора, наћи ћемо се у лавиринту правних, политичких, историјских, емоционалних противречности и у колоплету из којег нема рационалног излаза. У противном, определимо ли се да су само Срби као аутохтони дрзављани Републике Србије дијаспора чинимо вишеструку неправду прво према свим несрбима њеним дрзављанима, према Србима који то из било ког разлога нису и према онима који то јесу на основу новог закона о олакшаном стицању држављанства, али са веома ограниченим правима почев од основних грађанских и политичких права да бирају и буду бирани због сталног пребивалишта које није на територији Србије.
Можда је оперативно решење много једноставније од самог проблема по рецепту Министарства за дијаспору којим дијаспору дефинише као држављане Републике Србије и тиме отвара пут њеном попису, али и непревазиђеним дилемама на сву срећу потпуно непознатим првом лидеру српске дијаспоре патријарху Арсенију ИИИ Чарнојевићу, коме је било добро познато колико и којих душа предводи, за разлику од нас заокупљених питањима на која по свој прилици још дуго нећемо добити одговор.
Аутор је председник Форума српске дијаспоре – Минхен