Крај аутократије

Владимир Глигоров

Исход избора ограничиће власт аутократе, а од његове одлуке о томе са ким ће у коалицију зависиће да ли ће то ограничење бити са руске или са демократске стране.

Да би се видело на шта мислим, претпоставимо да се формира влада од напредњака и мањина ако је то могуће. Јер је потребно одржати и изборну коалицију око напредњака, а о тој кохезији не знам ништа без обзира што је свакако реч о сарадњи из рачуна. Но, узмимо да се формира таква влада, њој би вероватно била потребна подршка било руских или демократских странака у скупштини. Јер би већина била веома тесна, тек неколико гласова. Избор би дакле остао.

Уколико би се обновила напредњачко-социјалистичка коалиција то би била коалиција са руском странком у условима када би то могло да буде веома скупо. Па би, ако би се хтеле избећи одлуке које су у супротности са европским захтевима, било потребно да се скупштинска већина евентуално обезбеђује гласовима демократске опозиције. Ни једно ни друго није бесплатно за аутократу. Руске би странке могле да уцењују пре свега гасом, а ту су наравно Косово и Република Српска, што би им обезбедило значајан утицај на одлуке владе, а ограничиле би утицај председника државе.

Ако би се постигао договор о скупштинској сарадњи са демократском опозицијом, који не би морао да подразумева учешће у владајућој коалицији, тада би руске странке чиниле опозицију. Овај би исход био донекле стабилан, али више не би било могуће да влада напросто буде извршилац воље председника, па би аутократија бар била ограничена. Председник би свеједно имао предност утолико што би могао да утиче на то о чему ће се одлучивати, а ту су и његове везе са страним владама. Али би влада морала да преговара са опозицијом.

Много је сложеније стање у опозицији. Ја сам је назвао демократском, и она у не малој мери то и јесте, али није извесно да неке од опозиционих странака не би хтеле да заступају руске интересе. Позивајући се, као и увек, на косовски проблем. Мада ће евентуални руски утицај било где и у било чему веома много зависити од исхода агресије на Украјину. А тај исход је неизвесан.

Један могући договор је да се напредњаци одрекну Београда, јер у њему заправо и нису победили. Онда би конкурентска сарадња, да то тако назовем, могла да се одржава до следећих избора који би у сваком случају требало да се одрже за годину дана или ту негде.

Проблем пред којим се налази Вучић је у томе да ли ће хтети да сачува своју аутократску власт у мери у којој је то уопште могуће или ће хтети да свој, сада је јасно, последњи мандат посвети решавању кључних ограничења српске политике. А то су Република Српска и Косово. Амбиција да буде председник свих Срба у српском свету после ових избора сасвим је неостварива.

Ако се пође од тога да се аутократији ближи крај, све ће зависити од способности демократске опозиције. Било би разумно да она почне да се спрема да преузме власт, а то подразумева одређени степен одговорности како би гласачи могли да поверују да она зна шта ради и што је још важније шта ће да ради.

Како то бива у аутократијама, Вучић је сам себи везао руке верујући да је свемоћан. Сада је на потезу демократска опозиција, а искушење се састоји у томе да се њени чланови међусобно не побију.