С круном на глави дочекала је 13 америчких председника, 14 британских премијера, Други светски рат, „хладни рат”, пад Берлинског зида, распад британске светске империје, брегзит и корону, јер Њено величанство Елизабета Друга је, како је рекао Борис Џонсон, у доброј форми. У то име уприличено је импозантно четвородневно славље, које уједно подсећа да се све мења, али да је она ту – у 96. години и са седам деценија владавине. У покушају да уоквире њен живот, називају је каменом темељцем у архитектури своје земље. Неки је сматрају рокенрол краљицом, опеваном у најкраћој песми „Битлса”, а сви краљицом мајком – јер она је за Британце део породице.
У част платинастог јубилеја добила је и лутку „барби” с њеним ликом, а легенде панка „Секс пистолси” реиздали су контроверзни сингл објављен 1977. Због стиха „Боже, спаси краљицу и њен фашистички режим”, Би-Би-Си је тада одбио да га емитује, али песма је нашла пут до самог врха топ-листа.
Нема особе која не зна за Елизабету Другу, али нико не зна ко је она заиста. Продуцент, сценариста и режисер Том Џенингс јадао се да је снимање „Краљице” био највећи изазов с којим се сусрео у животу јер су о жени рођеној пре готово 100 година имали штура сведочанства. До јавности никада није доспео ниједан писани траг који би сведочио о томе каква је иза зидина Бакингемске палате Лилибет, како ју је од милоште звао деда Џорџ Пети.
Једни се у одгонетању мистерије позивају на „Нетфликсову” серију „Круна”. Други понављају оно што се пласира – да нико пре ње није дуже столовао на британском трону и да је имала једног мушкарца, супруга принца Филипа, и најдужи брак у британској краљевској круни, пуне 73 године. Крунисање је оборило још један рекорд – никада пре ниједан догађај није имао 300 милиона телевизијских гледалаца. Тако је Елизабета ушла у наше домове и остала најпопуларнији члан краљевске породице, а вероватно и власник највеће колекције шешира на свету. Смрт оца Џорџа Шестог био је тренутак када је, у 25. години, отпочела њена владавина, током које је постала једина жива спона Британије с послератном и царском прошлошћу.
Одрасла је уз псе и коње, а од малих ногу је припремана за оно што је данас. Поуздани списи из 1934. бележе да се будући Едвард Осми није радовао јер ће постати краљ, па је дете, дуго пре него што ће њен стриц абдицирати у корист њеног оца, добијало стриктно васпитање будуће краљице. Да је као девојчица схватала тежину националне улоге свог деде и почела да развија осећај о властитој роли, говори и то што га је називала Деда Енглеска. Након стричеве абдикације десетогодишњу принцезу су описивали као некога ко се страсно моли да добије брата. Бивши премијер Џон Мејџор рекао је да је у вођењу земље пресудило њено стоичко присуство и што се јавно понашала као што говори – да је добра воља боља од мржње, толеранција од освете, а саосећање боље од беса.
politika.rs