Критика филма „Нечиста крв” – Достојно књижевног дела
Милан Влајчић
Испоставило се да целокупна сижејно-наративна матрица филма иде мимо препознатљиве структуре романа, а опет, за дивно чудо, синтезом ликова и аутентичном атмосфером (дух епохе, мимо у међувремену успостављених стереотипа), покупљених из Станковићевих романа и приповедака, остварена је филмска целина која сажима поетску и трагичну визију великог писца. Мало чудо, рекло би се, кад се одгледа до краја.
„Нечиста крв: грех предака” (102 мин.) је замашан продукцијски подухват који је редитељу Милутину Петровићу дозволио да се ауторски размаше и начини прави „биоскопски филм“ који не подлеже нарушеним стандардима у новом српском филму. Доказао се Петровић у арт-хаус жанру, али нови филм је својим сложеним склопом остварио оно што је у нас нас права реткост, јер и када се неком указала прилика, то је углавном само делимично урађено како треба, а још чешће, са укусом горког промашаја.
Борисав Бора Станковић (1876-1927) није имао среће ни за живота, а дуго му није признавано изузетно место у српској књижевности. Иако је његов роман „Нечиста крв“ (1910) био добро дочекан, већина ондашњих критичара му је замерила недовољну писменост, јер је целокупно дело исписао у врањанском, јужносрбијанском дијалекту.
Бора Станковић. Фото:Архива
Роман је био без премца својом песничко-аналитичком структуром, и тек кад смо двадесетак година касније добили романе Милоша Црњанског, Растка Петровића и Момчила Настасијевића, видело се да је Станковић најавио српску Модерну. Без његовог језика (преузетог из културе у којој је настао), његова проза би била лишена оног колорита којим је писац приказао старо Врање на граници Османлијског царства, Арнаутлука (како је Бора називао близину албанске културе) и Србије која је тек после 1878. померила границу испод Врања.
Бора је у „Нечистој крви“ и збиркама прича „Из старог јеванђеља“ и „Божји људи“ јединственим приступом описао лепоту и трагику варошко-патријархалне културе, судбине људи притиснутих неписаним забранама, паланачким проклетством, чулности која се кажњава. То се дуго није примећивало, а позоришни успех Борине „Коштане“ се деценијама сводио на „кафански дерт, жал за младос, пој Коштан мори“! У ретким приликама је примећено да је Станковић генијално оцртао спој османске и србијанске, варошко патријархалне културе, са невероватним животним судбинама.
Било је и досад покушаја да се Станковићева дела пренесу на филмско платно, али је само Војислав Нановић, редитељ несрећне судбине (дуго спречаван да ради у земљи) успео да у филму „Циганка“ (1953) покаже трагичну лепоту Бориног света, потиснуте чулности, у којој се грам радости животом плаћа.
Нановићев сценарио „Нечиста крв“ је деценијама лежао у неким прашњавим архивама, сада је претопљен у филм, уз сценаристичку обраду Милене Марковић. Велика срећа да се од тога кренуло и да сада имамо филм који је и омаж Војиславу Нановићу.
Шта је од романа „Нечиста крв“ променило до овог што видимо у филму? Готово све, нестао је насловни лик Софке (без ње је роман незамислив), време радње је померено на Врање 1850. године кад се на границама Отоманске империје наслућују судбоносне промене, главни јунак је сада Софкин деда Хаџи Трифун (Драган Блелогрлић), који као најутицајнији Србин у врањанском крају дипломатски и лукаво одржава везу са турским беглербегом. То није лако, турски сејмени покушавају насиљем (једно, бесмислено, отвара филм) да застраше домаћи живаљ.
На другој пак страни, Хаџи Трифун има великих невоља у породици: од преминулог сина Ђорђа је остала снаха Ташана, млада и лепа, са путеношћу која мора да се негде утажи. Слушкиња Стоја (наговештено је да инцестуозно потиче из породице) има чулну везу са млађим сином Митом, а то треба спречити.
Филм Филм „Нечиста крв – Грех предака“ Фото:ФоНет/КомуникАрт
Старији син Јовча хоће да се поново ожени, али претходно мора да отера жену Анђу, макар у манастир. И поврх свега, Хаџи Трифунова сестра Цона, неудата, живи раскалашно, не скрива своје везе са мушкарцима које цинично одбацује, потпуно мимо онога што се очекује у варошко-патријархалној култури, која има своје неписане законе и забране.
Наговестио сам неколико сижејно наративних планова које редитељ Петровић вешто оркестрира користећи топосе вестерна, или истерна (нешто слично смо већ видели у сјајном румунском филму „Аферим!“). Кад турски аскери на коњима пролазе кроз град (махалу), кад се прогањају бегунци, кад се пуца ради шенлучења, застрашивања или, најзад, да се немилосрдно убије, брзина и сјај призора показују да је редитељ имао шта да научи код мајстора Форда, Хокса или Пекинпоа.Призори и секвенце имају своју функцију као у добро оркестрираном делу, преласци са отворених простора у газдинску кућу (а Хаџи Трифунова кућа има шта да покаже о начину живота у тешким и преломним временима), делују хармонично и филм открива неразметљиву раскош продукције.
Носећи лик је наравно Хаџи Трифун који се храбро носи са преузетим обавезама. На крају страда, трагично и праведнички, јер се жртве у преломничким временима подразумевају (сви носе џефердаре о појасу, а кад се дигну емоције лако запрашти, што из страха, што у нужној самоодбрани). Драган Бјелогрлић као Хаџи Трифун остварује харизматичну улогу која се ретко виђа, не само у нашем домаћем филму. Његова сугестивност је магнетска, а при том кад је у кадру са другима, сви делују складно, без искакања.
Пошто је филм рађен и као тв-серија, неки ликови брзо промакну док вам се учини да би добро било да им се да мало више да дишу. Неко је духовито рекао да није лоше ако филм делује као зналачки трејлер за тв-серију, нека буде да се од тога не може побећи.
Глумачка подела је изванредна, не зна се ко је бољи (и добро је за филм кад се то не зна, лоше је кад неко „поједе филм!“). Надуго би се могло о појединачним доприносима, али издвојићу Анђелу Јовановић, која у улози Ташане, младе удовице у тежњи да избори своју слободу насупрот породичним забранама, показује дар који се ретко среће са таквим изражајним регистром. Ту је и Катарина Радивојевић, заслужна за упечатљив женски лик Цоне који самоубилачки пркоси, док сви остали женски ликови, захваљујући пре свега томе томе да ипак потичу из поетике великог писца, блистају својом слојевитошћу и говором са мало речи.Сценографија Николе Јеремића је оживела културу и муку живота под Турцима (имало се и од њих шта преузети, нису то само, као у народној песми, Турци изелице и дахије, проклета им душа!). Изванредну музику је написао Александар Ранђеловић, она не само да боји време које је оставило трага у нашој баштини, већ, захваљујући зналачкој режији, нуди ритмичко-везивну копчу између временских и просторних скокова.
Фотографију са увек другачијом колоритном палетом и дугим кадровима-секвенцама сјајно је остварио Ерол Зубчевић. Филм делује спектакуларно и холивудски (мислим на ону бољу традицију, која нас је одгајила, а не на злонамерно идеолошко читање које се олако запатило међу нашим филмаџијама).
Филм је остварен као копродукција са снагама из више земаља, и, за дивно чудо, није било олаких компромиса ни у једном сегменту. Кад би увек тако било!