Кад крене ођавна шпица, кад се потом упале светла у дворани а део гледалаца излази са сузним очима, онда нема сумње: филм је остварио темељни задатак, побудио је осећања и оставио утисак који неће лако избледети. То се, ево, догодило са филмом „Тома“ (140 мин. Комбанк дворана Београд) редитеља Драгана Бјелогрлића и коредитеља Зорана Лисинца, који су још потписали сценаристичку сарадњу са Николом Пејаковићем.
Реч је о музичкој сликовници која се заснива на животу звезде наше народњачке естраде, Томе Здравковића (1938-1991), чији је успон ка препознатљивости и признањима био, као што то обично бива, препун случајности и нежељених обрта. И кад се показало да он као певач, прекаљен у неизвесним околностима кафанске свирке, долази до концертних дворана, фестивала и дискографских издања, против њега почињу да раде самоубилачке навике и склоности: алкохол, опсесивно пушење, коцка, неуредан живот. А ту лека нема.
Редитељ Драган Бјелогрлић, у пуној стваралачкој зрелости, добро је са својим сарадницима осетио да је овај биопик као саделан за мелодраму, која по правилу јунака провлачи напоредо кроз личне трауме и јавна искушења, за која је јунак предодређен својим пореклом и социјалним статусом. Прича се отвара завршном годином живота, кад су под притиском неизлечиве болести јунаку већ одбројани дани. А онда се враћају временске секвенце из протеклих деценија, од дечачких сиротињских дана у сеоцету Печењевци и потом Лесковцу, све до првих приметнијих естрадних успеха, кад Тома Здравковић коначно улази у круг признатих звезда народњачке врхушке.
Овај облик изломљене драматургије није много умакао од општих места, премда, да одмах признамо, све делује забавно и довољно убедљиво кад је реч о зналачкој употреби препознатљивих Томиних хитова. Преломни тренутак у Томиној каријери настаје кад у лесковачку кафану долази позната естрадна звезда Силвана Арменулић која препозна певачки дар помоћног радника у кафани. Овај обрт је изврсно изведен и тако је уведена у нарацију основна тема – велико пријатељство Силване и Томе.
Главни јунак филма Тома Здравковић у филму делује као што то кажу сви извори: срдачно, простодушно, исказујући бол душе, а позивање на душу му је и стални механизам одбране од упозорења да се сачува од прекомерне употребе алкохола, дувана, опсесивног прибегавања коцки, због чега непрекидно остаје у зони трајне оскудице.
Позивање због свега тога на традицију боемије је прозирна самообмана, време аутентичне боемије је давно прохујало, остао је само немар према себи и ближњима. Његове чувене песме попут „Дотако сам дно живота“ и сличних о томе довољно говоре, без зазора.
Лик Томе носи изврстан глумац млађе генерације Милан Марић, који је улогом у руском филму „Довлатов“ показао шта може кад му се понуди изузетно добро написана улога. У „Томи“ Марић игра насловног јунака од младих дана до завршних година, што је на ивици убедљивости, али тај изазов је носио са шармом и елеганцијом. Посао му је отежала надградња носа, која се у неким крупним кадровима примећује, а то филм тешко подноси. Много примера показује да за филмско отеловљење постојећих личности уопште није неопходна велика физичка сличност (ликови Кенедија, Никсона, генерала Патона и Ајзенхауера), могло се и без ове интервенције. Није било лако решити ову дилему, јер да лик Томе нема у филмској верзији израженији нос, можете мислити шта би се све сручило на Бјелу!
Улазак лика Силване у причу диже температуру филма, јер је реч о једином сложенијем лику у мору познатих и препознатљивих. Велике заслуге носи и млада глумица Тамара Драгићевић која је са пуно дара и сензуалности обликовала ову јунакињу. Кад год су Тома и Силвана били у средишту секвенце, са екрана су врцале позитивне вибрације, што је врхунило у заједничкој интерпретацији култне Томине песме „Шта ће ми живот без тебе драги“. Све њихове песме су у пуном сјају изводили Ацо Пејовић и Сузана Бранковић, филмска слика је углавном успешно скривала „гласовне измене“, сем у неколико случајева кад Марић усред реченице почне да пева, али то није много сметало.
Ипак, морам рећи да су ране године Томиног живота убедљвије дочаране од његовог сналажења у новокомпонованом „крему“. Призори јавног окупљања и породичних журки су дати са очекиваном површношћу, јер шта да очекујете кад Радмиловић, Тозовац, Лепа Лукић изговоре понеку реченицу и нестану. Можда ће њихово учешће у Томиној животној причи бити приметније у најављеној тв-серији.
Ниједан живот не може да стане у филмску причу, чак и не очекујемо да све буде потаман, стога, иако нисам заклети фан Томине уметности, прелазим преко неких слобода у померању година и догађаја. Тома Здравковић је имао четири брака (тако кажу његови фанови), а у филму су окрзнута само два. Кад видимо како је то испало, могло је и то да се прескочи јер се у јунаковом животу то одразило без икаквог ођека. Брак са херцегновљанском лепотицом Надом (Милена Радуловић) унео је еротично освежење у филм (то увек годи), док је брак са чикашком фризерком Горданом (Сања Марковић, унакажена катастрофалном периком!) вероватно био битан да се покрије гостовање у Америци.
Пошто емотивну и наративну основу филма чини Томина веза са Силваном, остаје нејасно зашто она мукло нестаје из филма, зар Тому није погодила њена погибија у саобраћајној несрећи 1976! Уосталом Тома Здравковић је имао запажене улоге у филмовима „Балкан експрес“ и „Боље од бескства“, али то се можда није уклапало у почетне замисли.
Поред Силване, као почетна еротска фиксација остаје лик мале Ромкиње Рушке, важан је и лик докторове жене Љиљане (Паулина Манов), која доктора преокрене да се у завршној години 1991 посвети Томиној завршној турнеји. Петар Бенчина, доктор, и Андрија Кузмановић, менаџер Дрда, делују као добри духови који чине све што могу, али узалуд.
Апотеоза филма је завршни концерт у Сарајеву, пре него што се домовина распала у крви. Тома са Кемалом Монтеном и Даворином Поповићем, у гледалишту као на Вудстоку.
Новокомпонована, народњачка, фолк музика често је коришћена у нашем филму као узгредни зачин, повод за лаку спрдњу са фолк-трешом, али само је један филм имао за основу живот велике народњачке звезде. Са катастрофалним исходом. Сада је Бјелогрлић показао да може и другачије. Велики хит.